Устав Србије у одељку који се бави надлежностима председника републике каже да председник представља Србију у земљи и инoстранству, указом проглашава законе, у складу са Уставом предлаже Народној скупштини кандидата за председника владе. Предлаже и друге носиоце функција, поставља и опозива указом амбасадоре Републике Србије на основу предлога владе, прима акредитиве, даје помиловања и одликовања, врши и друге послове одређене Уставом.

Такође, чланом 123 Устава прецизно се одређује да Влада Републике Србије утврђује и води државну политику.

Зашто је потребно подсећати на ове уставне чланове?

Прошлонедељно иступање председника републике у интервјуу на РТС-у изнова их је актуелизовало. Подсећајући нас да је једини државни орган изабран на непосредним изборима, председник је, наиме, указао на то да између њега и грађана нема посредника. То је врста председничког плебисцитаризма у коме се председник републике јавља као главни извор ефективне и делатне политичке моћи. Које су последице оваквог политичког и институционалног позиционирања председника? Оне се односе на слабљење и урушавање демократски изабраних органа извршне и представничке власти, а самим тим и целокупног друштва које на тај начин постаје ,,лак плен” председника републике као јединог који поседује ефективну власт произашлу из непосредно изражене изборне воље народа. Али што је још важније и из положаја председника владајуће странке. Суштина демократије није, међутим, у концентрацији већ у учвршћивању и функционисању принципа поделе, смењивости, контроле и ограничавања власти.

Када дођемо у позицију да председник републике наступа као министар спољних, али и унутрашњих послова, председник владе, стратег економске политике, и на крају као председник владајуће странке, онда се суочавамо с губљењем суштине политичког система, а самим тим и с неизбежним редуковањем укупног политичког живота.

публициста