Закон о пензијском и инвалидском осигурању чланом 21 дефинише појам инвалидности као потпуни, општи губитак радне способности. А потпуни губитак радне способности је основ за стицање права на инвалидску пензију. Из тога произилази да код осигураника који не може да обавља своје професионалне послове, али може да обавља друге послове који не одговарају његовим професионалним способностима, односно за које може да се и не тражи никакво образовање – не постоји инвалидност. Таквом осигуранику не преостаје ништа друго него да настави да ради свој професионални посао уз даље нарушавање здравља све док не наступи општа неспособност за било који посао, што је основ за стицање права на инвалидску пензију.

Оваква ригорозна дефиниција појма инвалидности је несагласна са чланом 12 Закона о раду, према којем „запослени има право... и друга права у случају болести, смањења или губитка радне способности и старости...” Појмом ,,инвалидност” Закон о пензијском и инвалидском осигурању очигледно није обухватио смањење радне способности већ само губитак радне способности. Значи, кад је реч о смањењу радне способности, чак и када је проузроковано повредом на раду или професионалном болешћу, осигураници не могу да остваре ниједно од права по том основу, иако им Закон о раду гарантује одговарајућа права за случај смањене радне способности. Запосленог код кога је дошло до смањења радне способности Закон о раду сматра инвалидом рада и за њега прописује посебну заштиту. С тим у вези, чланом 101 овог закона прописана је дужност послодавца да запосленом инвалиду рада обезбеди обављање послова према преосталој радној способности. И Општи колективни уговор такође предвиђа одговарајућу заштиту инвалида рада.

Из овог произилази да су права запосленог за случај смањења радне способности морала бити уграђена у систем пензијског и инвалидског осигурања, кроз институт преостале радне способности са одговарајућим правима по том основу. Другим речима, систем пензијског и инвалидског осигурања је у овом домену неусаглашен са прописима о раду, па су осигураници ускраћени за права по том основу.

У међувремену је изменама Закона о ПИО из 2005. године покушавано да се овај пропуст отклони. На томе се није истрајало, па је овим изменама (члан 78) прописано да ће се посебним законом уредити услови и начин стицања права по основу делимичне инвалидности. Овакав закон још није донет.

Такође, када је доношен Закон о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом било је мишљења да се тим законом ова питања реше.Међутим Закон о ПИО нема више категоризацију инвалидности нити уређен институт преостале радне способности, па је очигледно да ни овим законом нису уређена права осигураника по основу смањења радне способности, односно преостале радне способности, тј. да ни овим законом нису уређена ускраћена права инвалида рада.

У току даљих реформских промена система пензијског и инвалидског осигурања сегмент инвалидског осигурања би морао бити регулисан у потпуности како осигураници не би били ускраћени за права која им припадају по основу смањене радне способности, јер последице су потпуно инвалидизирање радника, а тиме и повећање броја инвалидских пензија.

Можда ће значај овог захтева бити јаснији на конкретним примерима. Процењује се радна способност радника осигураника који ради у руднику на подземном копу и радника на грађевини. Органи вештачења за радника у руднику дају мишљење да код њега не постоји инвалидност јер није дошло до потпуног, општег губитка радне способности, с тим што истовремено упозоравају да не би требало и даље да ради на подземном копу. А за радника на грађевини такође дају мишљење да није дошло до потпуног губитка радне способности, али упозоравају да не би требало да ради на пословима на висини због епилепсије. У оваквим случајевима осигураници добијају негативна решења јер код њих не постоји инвалидност.

Треба указати да је Закон о ПИО имао погрешан приступ при уређивању права осигураника по основу инвалидности. Појам инвалидности овим законом се утврђује тако да осигураници по основу инвалидности могу остварити једино право на инвалидску пензију. Међутим инвалидска пензија је у сегменту инвалидског осигурања крајња мера заштите осигураника. „Кичма” инвалидског осигурања су мере које се морају предузети у циљу отклањања опасности од настанка инвалидности, као и коришћење преостале радне способности када дође до смањења радне способности, што системом ПИО за сада није обезбеђено.

Стручњак за пензијско-инвалидско осигурање