Zakon o zaštiti konkurencije (2009), određuje zaštitu konkurencije kao institut koji doprinosi ekonomskom napretku, dobrobiti društva i koristi potrošača. Bitna odrednica zakona je da se odnosi na sva pravna i fizička lica koja neposredno ili posredno, stalno, povremeno ili jednokratno učestvuju u prometu robe i usluga. Zakon predviđa da su organi Komisije za zaštitu konkurencije savet od četiri člana i predsednik komisije koji ulazi u sastav saveta. Njih bira i razrešava Narodna skupština na predlog nadležnog odbora za poslove trgovine. Komisija za svoj rad odgovara Narodnoj skupštini, kojoj podnosi godišnji izveštaj o radu.

Na dnevnom redu skupštine, sa već legendarnim zakašnjenjem, uskoro bi trebalo da se nađe i izbor predsednika i članova Saveta komisije za zaštitu konkurencije.

S obzirom na značaj koji nezavisna tela parlamenta treba da imaju u društvu u tranziciji, ali isto tako i na iskustva iz najbliže prošlosti (nezainteresovanost skupštine za izveštaj Državne revizorske komisije, odbijanje da se usvoji amandman zaštitnika građana o zaštiti insajdera…), i izbor predsednika i članova Saveta komisije za zaštitu konkurencije morao bi biti pod veoma velikom lupom javnosti.

Ne ulazeći u to ko su kandidati za funkcije predsednika i članova Saveta komisije za zaštitu konkurencije i kakve su njihove kvalifikacije (još se u antičkim vremenima govorilo da ne treba govoriti ad nominam) ipak treba ukazati na neke opšte pretpostavke o kojima se mora voditi računa ako smo zainteresovani za uspešnu zaštitu slobodnog tržišta i zaštitu konkurencije.

Pre svega nije u javnom interesu da se u izbornom postupku primenjuje sistem neformalnih „partijskih kvota”. Partijske kvote „po dubini i po širini” podrivaju svaku pomisao da je komisija „samostalna i nezavisna organizacija”.

Važeće regulative EU ne zabranjuju da određeni zvaničnik bude član političke partije već nalaže da članstvo ne sme da bude kriterijum prilikom izbora niti da po tom osnovu bude bilo kakve diskriminacije. U slučaju ovog izbora bitno je da predsednik i članovi Saveta komisije budu birani isključivo po profesionalnim i stručnim kriterijumima, a ne po političkim nagodbama. Međutim, iz medija saznajemo o partijskoj nagodbi G17 plus, DS, SPS i SPO.

Kao i poslanici, i javnost ima pravo da zna li se za funkcije javljaju kandidati koji su već vršili funkciju predsednika ili člana saveta, i sa kakvim rezultatima. Dosadašnji rad saveta ne bi se mogao okarakterisati kao preterano uspešan; između ostalog, nadležni skupštinski odbor jednom nije usvojio izveštaj o radu komisije. Vrhovni sud poništio je gotovo sva rešenja saveta, aktuelna v.d. predsednica, suprotno zakonu, objedinila je pod sobom funkciju predsednika, zamenika i direktora stručne službe. Od posebnog značaja za javnost je da li se protiv nekih od kandidata vodi krivični, prekršajni ili neku drugi postupak.

Da li su kandidati osobe koje će biti stalno zaposlene u savetu, ili će, što inače nije retka praksa (naročito profesora univerziteta), to biti osobe koje su već zaposlene i koje već imaju stalna primanja, pa im funkcije u savetu obezbeđuju (ne tako mali), dodatni prihod. Motivacija za rad nije ista ako se od nekog posla živi ili ne.

U periodu koji je pred nama građani Srbije imaće prilike da vide kako će se razrešiti ova „gužva pred golom” u vezi sa izborom predsednika i članova Saveta komisije za zaštitu konkurencije, da li po modelu profesionalne nezavisnosti članova antimonopolske komisije kao važnog faktora u borbi protiv privredne korupcije ili po modelu podele partijskog plena.

Predsednik udruženja Pravnici za demokratiju