Закон о заштити конкуренције (2009), одређује заштиту конкуренције као институт који доприноси економском напретку, добробити друштва и користи потрошача. Битна одредница закона је да се односи на сва правна и физичка лица која непосредно или посредно, стално, повремено или једнократно учествују у промету робе и услуга. Закон предвиђа да су органи Комисије за заштиту конкуренције савет од четири члана и председник комисије који улази у састав савета. Њих бира и разрешава Народна скупштина на предлог надлежног одбора за послове трговине. Комисија за свој рад одговара Народној скупштини, којој подноси годишњи извештај о раду.

На дневном реду скупштине, са већ легендарним закашњењем, ускоро би требало да се нађе и избор председника и чланова Савета комисије за заштиту конкуренције.

С обзиром на значај који независна тела парламента треба да имају у друштву у транзицији, али исто тако и на искуства из најближе прошлости (незаинтересованост скупштине за извештај Државне ревизорске комисије, одбијање да се усвоји амандман заштитника грађана о заштити инсајдера…), и избор председника и чланова Савета комисије за заштиту конкуренције морао би бити под веома великом лупом јавности.

Не улазећи у то ко су кандидати за функције председника и чланова Савета комисије за заштиту конкуренције и какве су њихове квалификације (још се у античким временима говорило да не треба говорити ad nominam) ипак треба указати на неке опште претпоставке о којима се мора водити рачуна ако смо заинтересовани за успешну заштиту слободног тржишта и заштиту конкуренције.

Пре свега није у јавном интересу да се у изборном поступку примењује систем неформалних „партијских квота”. Партијске квоте „по дубини и по ширини” подривају сваку помисао да је комисија „самостална и независна организација”.

Важеће регулативе ЕУ не забрањују да одређени званичник буде члан политичке партије већ налаже да чланство не сме да буде критеријум приликом избора нити да по том основу буде било какве дискриминације. У случају овог избора битно је да председник и чланови Савета комисије буду бирани искључиво по професионалним и стручним критеријумима, а не по политичким нагодбама. Међутим, из медија сазнајемо о партијској нагодби Г17 плус, ДС, СПС и СПО.

Као и посланици, и јавност има право да зна ли се за функције јављају кандидати који су већ вршили функцију председника или члана савета, и са каквим резултатима. Досадашњи рад савета не би се могао окарактерисати као претерано успешан; између осталог, надлежни скупштински одбор једном није усвојио извештај о раду комисије. Врховни суд поништио је готово сва решења савета, актуелна в.д. председница, супротно закону, објединила је под собом функцију председника, заменика и директора стручне службе. Од посебног значаја за јавност је да ли се против неких од кандидата води кривични, прекршајни или неку други поступак.

Да ли су кандидати особе које ће бити стално запослене у савету, или ће, што иначе није ретка пракса (нарочито професора универзитета), то бити особе које су већ запослене и које већ имају стална примања, па им функције у савету обезбеђују (не тако мали), додатни приход. Мотивација за рад није иста ако се од неког посла живи или не.

У периоду који је пред нама грађани Србије имаће прилике да виде како ће се разрешити ова „гужва пред голом” у вези са избором председника и чланова Савета комисије за заштиту конкуренције, да ли по моделу професионалне независности чланова антимонополске комисије као важног фактора у борби против привредне корупције или по моделу поделе партијског плена.

Председник удружења Правници за демократију