Прош’о воз... ал’ стиже нови

Референдум о Бриселском споразуму је можда имао смисла пре почетка преговора или у току преговора, кад се ствар могла преломити на ову или ону страну. Тражити сада референдум поводом тог питања је подједнако бесмислено, као и оно референдумско питање које су смислили челници четири општине са КиМ.

Али, бесмисленост није нешто што је изузетак на нашој политичкој сцени, па то и није неки аргумент. Можда треба рећи да представници четрдесетак хиљада Срба са севера КиМ, ДСС, СРС (плус Двери, Наши, Образ, 1389 итд.) једноставно немају довољно моћи да траже од скупштине тако нешто.

Друго, Влада Србије је већ послала одговор у Брисел и на основу тога Европска комисија је предложила датум за почетак преговора о придруживању Србије ЕУ. Дакле, ни овај споразум, који директно проистиче из Кумановског споразума и УН Резолуције 1244, не може да се промени протестима неколико хиљада незадовољних.

Да је којим случајем овакав споразум потписала прошла власт, не би се све завршило претећим СМС-овима и узвикивањем врућих парола по трговима у Београду и Косовској Митровици.

Вероватно би Београд поново био девастиран, било би украдено још неколико пари патика, запаљена понека амбасада и можда погинуо још неки Србин. Срећом, овај споразум су потписали они који су нас својевремено убеђивали да су документи из Куманова и УН – наша победа, а до пре годину дана тврдили су да је КиМ Аутономна Покрајина Србије.

Та преобучена политичка структура, која је победила на прошлим изборима, која је добила недвосмислену подршку Запада и која ужива толику популарност у Србији данас – донела је одлуку за коју је добила мандат од већине српског народа.

Нема никакве „историјске ироније” или „историјске правде” у томе што су управо Николић, Дачић и Вучић „легли на руду” Запада. Рекао бих да се ради о још једној разумној политичкој калкулацији ЕУ и САД (у дослуху са Русијом).

Једноставно, споразум треба да потпишу и да га Србима што безболније пласирају управо они који контролишу убедљиву већину српске популације и који могу да убеде и оне најрадикалније међу нама да је управо ово у нашем интересу.

Мислим да сам код Меше Селимовића нашао реченицу: „Свршеном послу мане нема”. Без обзира на то шта свако од нас мислио о овом споразуму, паметније је да га прихватимо и покажемо какво-такво јединство у ономе шта у овом тренутку имамо.

Одбацујући то што имамо, може лако да се деси да не добијемо оно што желимо. А да бисмо добили оно што желимо, хајде да се сада окренемо решавању проблема у здравству, правосуђу, школству...

Да видимо да ли ће она железара у Смедереву да производи и продаје челик, да ли ће обећана инвестиција из УАЕ донети нека побољшања у нашу пољопривреду... Да ли смо у стању, напослетку, да уживамо у овим лепим пролећним данима и да се радујемо томе што ће сутра бити лепше него данас.

Сценариста и редитељ