Прошло је годину дана од када је најмоћнија светска економија осетила прве симптоме озбиљне економске рецесије. Њене последице су драматичне и вишедимензионалне. Бруто домаћи производ је драстично опао бележећи у неким земљама и двоцифрене негативне стопе раста. Повећана је незапосленост, премашујући чак и највише стопе забележене у 20. веку. Смањена је укупна спољнотрговинска размена. Текућа економска криза из темеља је потресла свет. Иако су најразвијеније земље (Г-20) усвојиле програм глобалног опоравка свака од њих је донела пакет оперативних мера за савладавање економске кризе. Владина помоћ мери се хиљадама милијарди долара. У неким земљама те акције дају извесне резултате, али још смо веома далеко од момента када се може констатовати да је криза савладана и да се светска економија креће ка просперитету.

Који су ефекти текуће економске кризе у Србији? За кратко време прешли смо пут од наивног веровања да економска криза неће погодити Србију до болног отрежњења да је криза део наше стварности. У првом кварталу 2009. индустријска производња је опала за скоро 20 одсто, што и није нека новост с обзиром на то да српска индустрија пропада низ година. Порасли су незапосленост (очекивано) и инфлација (неочекивано) јер су у свету с падом привредне активности и тражње опадале и цене, док су наши предузетници, али и држава, ефекте кризе покушали да реше на једноставан начин – растом цена. Заборавило се само на једну ситницу –грађани су у међувремену постали још сиромашнији и да је њихова куповна моћ знатно опала. Због озбиљног смањења прилива страног капитала хронично зависна домаћа економија преко ноћи се нашла у веома озбиљној кризи ликвидности. Веома је опала и спољнотрговинска размена и извоз. Са заоштравањем кризе дошло је до излива радничког, али и друштвеног незадовољства, накупљеног током последњих година. С обзиром на то да се кризи скоро не назире крај, степен незадовољства и број учесника неминовно ће се повећавати.

Шта предузима Влада Србије? Судећи према оцени да је ,,прошло најгоре” и да нам предстоји лаган дугогодишњи опоравак, влада ипак у довољној мери није разумела сву озбиљност и тежину текуће економске кризе. То потврђују и извесне разлике унутар извршне власти о неким најављеним чак и донетим мерама, које се практично не спроводе. Утисак је да чланови владе очекују да кризу, уместо њих, савладају експерти ММФ-а. Време брзо цури и драматично се смањује маневарски простор за ефикасно деловање владе.

Шта чинити? Прво и најважније је разумети да српска криза, нажалост, још није дотакла дно и да нам предстоје тежи дани. Друго, никако не потцењивати дубину социјалног незадовољства и не решавати ово питање на начин како је то до сада чињено, кроз „великодушну” помоћ појединих министара неким предузећима и потпуно игнорисање других, којима је такође неопходна подршка државе. Излаз из кризе појединих предузећа мора бити део јединственог програма, а не акције изазване количином социјалног незадовољства. Треће, уместо најављеног отпуштања радника и дугогодишњег запостављања развоја индустрије и пољопривреде, све напоре и већину расположивих средстава треба усмерити у развој оних делатности реалног сектора, односно индустрије и пољопривреде, које ће најбрже повећати производњу, запосленост и извоз. Владин програм са назначеним циљевима, инструментима и потребним средствима, мора имати најширу друштвену подршку.

професор на Економском факултету у Београду