Остали коментари

Психопатологија свакодневног фудбала

Чак и рекламе које су направљене за приказивање у терминима утакмица Светског фудбалског првенства користе тему групне сексуалности

Сигмунд Фројд је написао књигу „Психопатологија свакодневног живота”, а фудбал је ових дана једна од најважнијих ствари у животу, и то не само у конкуренцији оних споредних. Јер, на срећу, у ово време оне главне ствари као да се не дешавају, као некада у старој Грчкој када су у време олимпијских игара прекидани ратови.

Откуд то да је фудбал најпопуларнији спорт на планети? Па, одговор треба потражити у неком другом „нај” у вези са њим. Фудбал није ни најбржи, ни најлепши, ни најелегантнији, ни најспретнији спорт (напротив, нејнеспретнији је јер се игра претежно ногама). Оно друго суштинско „нај” у њему јесте чињеница да је то спортска игра у којој се постиже просечно најмање поена, нпр. око два по утакмици. Та формална чињеница представља срж саме игре, њене популарности и, следствено, огромног новца који се око ње врти. Форма је, као и увек, важна, јер, како кажу, само резултат остаје и памти се, али је та форма у идеалном складу са основним садржајем фудбалске игре, а то је намерно гајење случајности као одлучујућег фактора у игри и резултату, што се касније назива спортском срећом без које се не може добити утакмица.

Познато је, и уз површно знање статистике, да се удео случајности смањује с повећањем броја провера, односно узимања узорака, у овом случају, голова који се једино броје. Провера реалности резултата, односно вредности једне екипе, у фудбалу је мања него у било ком другом спорту, и он се приближава коцки као свом идеалном узору. Одатле страст посетилаца фудбалских кладионица, која се може мерити само с клађењем на коњским тркама, јер је у оба случаја, из различитих разлога, удео среће несразмерно велик. Тешко је натерати коња да се у свакој ситуацији понаша предвидиво, то повећава удео случајности, али истовремено осигурава драж опкладе. Понекад се добија утисак и да фудбалери не гађају сам гол, него простор око њега, и тако се повећава вероватноћа, односно шанса да промаше.

Психо(пато)лошка суштина популарности фудбала јесте у ерупцији страсти, у екстази која се манифестује колективним оргазмом публике након постигнутог гола. Патологија је између осталог у томе што се овде секс плаћа новцем. У томе учествују и играчи, који прослављајући гол скачу једни на друге, затрпавају се, или играју колективне плесове са јасном сексуалном конотацијом. Али, и ту се враћамо на број погодака јер, у задатом временском периоду, оргазама може у најбољем случају бити само неколико. Када би падало петнаестак голова, све би пропало. Фудбал задовољава исконску људску тежњу ка дионизијским баханалијама, које представљају колективно и планско скидање сексуалних забрана, и контролисани повратак у промискуитет првобитне хорде. Замислите аполинијску, хладну, рационалну, готово молитвену тишину и атмосферу тениског меча, на фудбалским стадионима, где судија публици наоружаној вувузелама смерним гласом каже: „quiet please”, „thank you”, и то чак представља услов за наставак меча. Занимљиво је да је Бразил, упркос променљивим резултатима, земља која је синоним за фудбал, а истовремено и земља карневала, а они представљају испољавање исте оне дионизијске, чулне, телесне, нагонске тежње. Фудбал се базира на ординарним страстима: човек је по општој дефиницији социјално биће, а примитивни стадијум људске заједнице је промискуитетна хорда. Међутим, било би наивно поверовати да се овде ради о неком облику ослобађања појединца. Пре је у питању оно што је описано као репресивна десублимација, наиме контролисано „ослобађање“ еротских и, сродних, агресивних тежњи појединаца на стадионима, да се оне не би манифестовале неконтролисано у друштву, у протестима против доминације.

Никада рационално доказивање вредности једне екипе не може бити праћено онаквом оргастичком експлозијом каква се јавља након једног, случајно постигнутог гола. Сетимо се Достојевског и његовог описа сексуалних доживљавања у току играња рулета. Чак и рекламе које су направљене за приказивање у терминима утакмица Светског фудбалског првенства користе тему групне сексуалности: у огромној гомили девојака и младића пиво се просипа по мајици једне девојке, затим она па и све друге скидају своје мајице, на срећу младића око себе. Не треба сумњати да одлично плаћени, па тиме и врло способни, психолози имају значајну улогу у креирању рекламних спотова.

Фудбал ће трајати вечно, под условом да фудбалски центри моћи, притиснути евентуалним будућим финансијским тешкоћама, не измисле неку игру у којој би просечан број позитивних бројања био још мањи, нпр. око један.

неуропсихијатар

Богдан Дракулић
објављено: 09.07.2010.

Последњи коментари

Обсервантес */* | 09/07/2010 21:40

Како је ово добро написано! Г. Дракулићу, одлично!

jovan nikolic | 10/07/2010 11:10

Svakako da pored ostalih, sportskih, umetnickih, nadmetackih, inih prestiznih i nadasve komercijalnih i politickih aspekata, u fudbalu postoje elementi ratovanja i erosa. Brutalno skraceno: nesto negde treba da unidje!
kako tumacite to da nasi fuzbalisti retko kad mogu da uteraju to nesto negde? Veciti peting, strah od penetracije ili pak impotentnost?

Nebojša Pintarić | 01/10/2010 12:49

Sjajan text!

Oduvek mi je bilo interesantno zbog čega je fudbal toliko popularniji od NPR. košarke. Čak nam je i reprezentacija bolja u košarci. :/

Mala pomoć sportskim klubovima