Један од основних економских концепата тиче се ситуација када бирамо између два пожељна циља, али где добијање више од једног од њих изискује делимичан губитак оног другог. Тако, рецимо, и више пара и више слободног времена су пожељни циљеви, али су најчешће супротстављени: можемо да зарадимо више, али само ако се одрекнемо једног дела слободног времена. И жеља да проводимо више времена и са породицом, али и са пријатељима може често да буде испуњена само на уштрб једног од та два циља. Таквих примера је бескрајно много и не би било претерано  рећи да је скоро цео људски живот, и највећи део економског живота, саткан баш од таквог избора. Економска теорија даје одговор на то који је оптимални избор: докле год добитак од рецимо више новца који зарађујемо на уштрб мање слободног времена претеже, треба да наставимо са радом. Али, у тачки где је новчани добитак од додатног рада једнак губитку задовољства услед мање слободног времена, треба да престанемо са радом. То је та оптимална, равнотежна, тачка.

Веза између овог економског принципа и српске политичке ситуације данас је следећа. Све анкете јавног мњења показују да велика већина, можда чак и две трећине, становништва Србије, сматра да су демократска политичка стабилност и чланство у Европској унији пожељни. Проблем је што су ова два пожељна циља у конфликту један са другим. Приближавање Европској унији, било кроз тзв. сарадњу са хашким трибуналом било кроз „флексибилнију” политику према питању Косова, директно подрива политичку стабилност државе. То се очигледно види не само из демонстрација и повратка потпуно неприхватљивог језика мржње и претњи који прате хапшење Радована Караџића, већ и из блокаде скупштине и неспособности да се изабере градоначелник Београда.

Када су два пожељна циља у таквом конфликту, економска наука нам каже, како смо управо видели, да треба тежити ка једном од њих докле год су добици од њега већи него губици који настају услед удаљавања од оног другог циља. И управо у тој тачки долази, по мом мишљењу, до великог разилажења међу оном двотрећинском већином становништва Србије и цепања те већине на два супротстављена табора. На једној страни су они који верују да су добици од приближавања Унији толико велики и очигледни да им треба жртвовати политичку стабилност, чак дозволити и евентуално угрожавање демократије. С друге стране, има оних који мисле, и ја верујем да су у праву, да су добици од приближавања Унији тренутно толико минорни да се зарад њих не исплати жртвовати ни делић политичке стабилности. Као што видимо, разлог за вододелницу између ове две групе управо се појављује услед разлика у оцени добитака од приближавања ЕУ. Ако би се, рецимо, сви сложили да су ти добици огромни, вероватно би вредело жртвовати нешто од политичке стабилности. Али, проблем је у томе што ми се чини да је ситуација управо супротна: добици од приближавања Унији су минимални. Неизвесна је, чак и мало вероватна, хитна имплементација ССП-а; његова ратификација од стране чланица Уније није ништа извеснија него што је то била пре два месеца, а ратификација у српском парламенту, управо услед блокаде скупштине, данас је много тежа и неизвеснија. А и пут до кандидатуре за чланство не чини се ништа лакшим него што је то било раније. На пуно чланство и интерне проблеме ЕУ, који то чланство чине неком далеком фатаморганом, није потребно трошити речи.

Штавише, треба подсетити да су све минималне „повластице” које је Србија недавно добила од Европске уније добијене не у време када је Београд активније подржавао ставове ЕУ него у време када су резултати избора били неизвесни. Унија се показала као веома промућуран играч који првенствено гледа своје интересе: Србији ћемо дати неке олакшице ако од тога и ми нешто добијамо (победу на изборима „проевропских” снага). Али, када смо то једном добили, нема смисла више давати олакшице и „награђивати” некога ко ионако има интерес да остане на власти.
Ако се тако, чини ми се трезвено, оцени садашњи тренутак, онда видимо да су политичка стабилност и сарадња главних политичких актера на неким основним питањима, и постојање бар минималног нивоа политичког поштовања између њих, оно што је данас највише потребно. Добици од приближавања ЕУ су химера.

Карнегијева задужбина за међународни мир, Вашингтон