Uz izdatke za propagandu, Bukurešt se prošle godine obratio Italijanima – apelujući da se ovi oslobode svojih rđavih predubeđenja o Rumunima. Za četiri miliona evra, o njima je zauzvrat rečeno lepih stvari. „Rumuni i Rumunija su više nego kriminal”, rečeno je. Italijani su obavešteni da „u venama Rumuna teče i krv Rimljana”. Dabome, imperator Trajan nekada davno kolonizovao je Dačiju. U korenu rumunskog jezika je latinski. Dalje, od svako četvoro Rumuna u Italiji, bezmalo troje ih je s višim ili visokim obrazovanjem. A, neretko, rade ono što bi Italijani možda ustežući se prihvatili. Čiste, čuvaju iznemogle ili zarađuju na građevinama.

Kampanja je kao kampanja uspela. (Firme te vrste rade za lep novac i znaju svoj posao.) Snimljen je film. U Rimu, Italijani su imali priliku da se rukuju s Rumunima koji su opravdali naslov:„Rumunijo, zadovoljstvo je upoznati te!”. Ti Rumuni govore italijanski, žive i saživeli su se u Italiji. Kazano jezikom evrobirokrata – „integrisani su”. Prihvaćeni su u sredini.

Ipak, bilo je u celom ovom poslu i nečeg ljudski neugodnog. Mogućno je, zbog tog provejavajućeg osećaja nepoželjnosti nekog u nekoj sredini. Nekako je bez smisla čoveku da računa sa srećom, u zajednici s nekim koga treba uveravati da ga je dostojan. Reći – znate, nas milion i više Rumuna u Italiji nismo svi odreda kriminalci!

Razume se, ništa nije s neba pa ni to s kriminalom. U porastu je u celom svetu. Štampa je, međutim, sklona uopštavanju pa kada je fenomen trebalo objasniti Italijanima, ona je uputila na imigrante. Uho publike uhvatilo je dabome njen ton. Upitani u anketama, Italijani su u svakom drugom slučaju (57 odsto) rekli da „nemaju dobro mišljenje o imigrantima uopšte”, a u svakom trećem (33 odsto) da „ne žele da u Italiji žive Rumuni”.

Premijer Berluskoni je stari vuk, osetio je potencijal ovakvog naboja straha od stranaca pred nailazećom ekonomskom krizom, pa kako je štampa svoje već učinila, bilo je sasvim jednostavno oštricu propisa „protiv kriminala” spustiti po „građanima EU”.

Izraz je licemeran. Nišanilo se u rumunske Rome, ali zbog kodeksa Evrope protiv diskriminacije, vlasti EU zemalja pa i Italije, klone se rečnika fašistoidne propagande. Rečeno je da će se svaki „građanin EU” izbaciti iz Italije automatski, čim se oglasi krivim za delo kažnjivo s dve ili više godina zatvora. Ili, pak, ukoliko takav „EU građanin” ne raspolaže sredstvima za život u Italiji.

Javnost Italije aplaudirala je odluci, ali ne i Rumuni, osetivši se iz nekog razloga žigosanim. Oni su propis pročitali između redova, razumevši da je „protiv Rumuna”.

Da je reč o nekakvoj muci „s glasnim izgovorom”, sluti se po napomeni pojedinih učesnika „latinske kampanje” da „nisu svi Rumuni Romi”. Znači, muka su Romi.

Nevolja lutajuće romske populacije je poznata. Svodi se na neprimerno najveću materijalnu bedu jednog naroda i nepostojanje neke romske države, u čijim bi se okvirima, eventualno, potražio nekakav izlaz iz stanja degradacije. Rumuni bi želeli da tome nekako okrenu leđa. Neka romsko ostane Romima, njihov je i ovako samo pasoš.

Zaostalost i siromaštvo ružni su i nepriznati rođaci. Spontan je refleks da se pred njima prebegne „među Engleze”, u neku tuđim trudom stvorenu situaciju. U zenitu Rima pokoreni varvari žudeli su za mogućnošću da se i sami nazovu Rimljanima. Ali Rimljani nisu želeli da sebe vide uz varvare.

Srećnici unutar EU, ponose se „evropskom pripadnošću”. Ali, unutar EU, ovima sa Istoka neugodno je što ih ne smatraju Zapadom. A u to su se baš uverili, sada, pri odlučivanju o paketima sa spasavajućim evromilijardama. Izgleda da je nauk (Rumunima, Mađarima, Srbima...) prost – ne trošite kampanjama, pomozite svojim Romima. Neko u budućnosti možda će se ponositi izjavom da pripada takvim nacijama.