Римљани и Румуни

Уз издатке за пропаганду, Букурешт се прошле године обратио Италијанима – апелујући да се ови ослободе својих рђавих предубеђења о Румунима. За четири милиона евра, о њима је заузврат речено лепих ствари. „Румуни и Румунија су више него криминал”, речено је. Италијани су обавештени да „у венама Румуна тече и крв Римљана”. Дабоме, император Трајан некада давно колонизовао је Дачију. У корену румунског језика је латински. Даље, од свако четворо Румуна у Италији, безмало троје их је с вишим или високим образовањем. А, неретко, раде оно што би Италијани можда устежући се прихватили. Чисте, чувају изнемогле или зарађују на грађевинама.

Кампања је као кампања успела. (Фирме те врсте раде за леп новац и знају свој посао.) Снимљен је филм. У Риму, Италијани су имали прилику да се рукују с Румунима који су оправдали наслов:„Румунијо, задовољство је упознати те!”. Ти Румуни говоре италијански, живе и саживели су се у Италији. Казано језиком евробирократа – „интегрисани су”. Прихваћени су у средини.

Ипак, било је у целом овом послу и нечег људски неугодног. Могућно је, због тог провејавајућег осећаја непожељности неког у некој средини. Некако је без смисла човеку да рачуна са срећом, у заједници с неким кога треба уверавати да га је достојан. Рећи – знате, нас милион и више Румуна у Италији нисмо сви одреда криминалци!

Разуме се, ништа није с неба па ни то с криминалом. У порасту је у целом свету. Штампа је, међутим, склона уопштавању па када је феномен требало објаснити Италијанима, она је упутила на имигранте. Ухо публике ухватило је дабоме њен тон. Упитани у анкетама, Италијани су у сваком другом случају (57 одсто) рекли да „немају добро мишљење о имигрантима уопште”, а у сваком трећем (33 одсто) да „не желе да у Италији живе Румуни”.

Премијер Берлускони је стари вук, осетио је потенцијал оваквог набоја страха од странаца пред наилазећом економском кризом, па како је штампа своје већ учинила, било је сасвим једноставно оштрицу прописа „против криминала” спустити по „грађанима ЕУ”.

Израз је лицемеран. Нишанило се у румунске Роме, али због кодекса Европе против дискриминације, власти ЕУ земаља па и Италије, клоне се речника фашистоидне пропаганде. Речено је да ће се сваки „грађанин ЕУ” избацити из Италије аутоматски, чим се огласи кривим за дело кажњиво с две или више година затвора. Или, пак, уколико такав „ЕУ грађанин” не располаже средствима за живот у Италији.

Јавност Италије аплаудирала је одлуци, али не и Румуни, осетивши се из неког разлога жигосаним. Они су пропис прочитали између редова, разумевши да је „против Румуна”.

Да је реч о некаквој муци „с гласним изговором”, слути се по напомени појединих учесника „латинске кампање” да „нису сви Румуни Роми”. Значи, мука су Роми.

Невоља лутајуће ромске популације је позната. Своди се на непримерно највећу материјалну беду једног народа и непостојање неке ромске државе, у чијим би се оквирима, евентуално, потражио некакав излаз из стања деградације. Румуни би желели да томе некако окрену леђа. Нека ромско остане Ромима, њихов је и овако само пасош.

Заосталост и сиромаштво ружни су и непризнати рођаци. Спонтан је рефлекс да се пред њима пребегне „међу Енглезе”, у неку туђим трудом створену ситуацију. У зениту Рима покорени варвари жудели су за могућношћу да се и сами назову Римљанима. Али Римљани нису желели да себе виде уз варваре.

Срећници унутар ЕУ, поносе се „европском припадношћу”. Али, унутар ЕУ, овима са Истока неугодно је што их не сматрају Западом. А у то су се баш уверили, сада, при одлучивању о пакетима са спасавајућим евромилијардама. Изгледа да је наук (Румунима, Мађарима, Србима...) прост – не трошите кампањама, помозите својим Ромима. Неко у будућности можда ће се поносити изјавом да припада таквим нацијама.