„Било је то пре 20 и више година. Био сам сасвим млад. Рођен сам у Измиру и тамо сам завршио факултет, али сам као и сви ови млади чезнуо да одем на ’Запад’. Маштао сам да се једног дана вратим са мерцедесом, с парама, да шетам Измиром, да уживам. Ја Eвропљанин! Богати Eвропљанин, замишљао сам.“

На скорашњем пропутовању кроз земље истока, одсео сам у Истанбулу. Случај је хтео да сам у хотелу упознао овог човека. Иако пун предрасуда о отоманској Турској, био сам прилично импресиониран данашњом Турском, као и овим познанством.

„Осам година сам већ живео и радио у Норвешкој. Могу рећи да сам се био прилично ’снашао’, ако се узме у обзир да сам кренуо од нуле. Hисам знао ни језик, наставио је причу мој познаник. Већ пет година сам био заручен с норвешком девојком. Купио сам јој прстен с дијамантом. Хтео сам да се с њом оженим. Понашао сам се заштитнички и према њој и њеним родитељима, и према њеној већ удатој сестри.“

Неколико сати пре, мој нови познаник ми је понудио службени рачунар хотела јер је закључио да имам проблема са и-мејл комуникацијом. Није склањао документа са свог радног стола, као што није проверавао ни моја, која шаљем. Видело се да, иако руководилац хотела, није окретао главу од људи од којих „живи“, само је хтео да будем задовољан гост. Сутрадан, сусретом у холу зачас смо започели нови разговор. Тако ми је испричао ову причу, коју ето овде износим.

„Једног дана, на некој прослави у Норвешкој, друштво одлучи да крене на теревенку ван града, изнајмљеним минибусом. Велико друштво. Није ми се ишло, али су ме моја вереница и та њена удата сестра са својим мужем убеђивали, и тако пристанем. Њен муж је одлучио да вози, а ми остали смо могли да пијемо, да певамо без граница.

Овако сам седео ја, а с моје десне стране, до прозора, седела је моја вереница, а с леве стране био је пролаз између седишта. Након тог пролаза на првом седишту седела је њена сестра, до ње њена другарица, и тако редом. Остали су седели у редовима иза нас. Њен муж вози, ми певамо, наздрављамо. Распуштена банда, ето на то смо личили.

Како је пут одмицао, драги мој господине, тако се мени на мах учини да сам видео нечију руку на колену сестре моје веренице. Мора да ми се причинило помислим и погледам на мужа – седиште испред ње, који није скидао руке с волана, загледан у пут пред собом. Помислим да ми се причинило. Али не прође много, слика се понови! Лепо се види мушка рука на колену па и на бутини њене сестре!

Погледам на мужа, он једнако седи за воланом, сконцентрисан на вожњу. Може ли он видети у ретровизору шта се дешава, упитам се. Можда не види? Не волим што се то дешава међу њима. Не волим ни што сам ја ту! Не волим што сам ишта видео. У мени крене да кува, али се суздржавам. Да ли ’мој’ Запад почива на ’дволичности’, упитам се. Друштво које иде руку под руку са белајем какав је лишавање моралности врло брзо покаже шта јединке мисле једне о другима! Господине, ја јесам муслиман, читам Куран и волим истину. Наравно да нисам робот, човек сам с осећањима. Ипак у мени тада крене нешто да се ломи. Одлучим да се обратим вереници, да јој кажем, покушавајући да се смирим. Она не одговара. Ћути. Као да нису сестре, као да испред обе не седи и муж и зет. Поново погледам њену сестру, видим како онај иза с оном руком више нема мере. У мени прекипело. Скочим на ноге, зграбим га за ону руку, викнем из грла ’Доста’ и бацим руку назад да је јаукнуо. Настаде мук. Сви ућуташе, драги мој господине. Значи да су сви они то већ знали, сви осим мене? Изгледа да сам у царству нескривених лажи, израчунам сам за себе, те вечери. Можете ли претпоставити шта је даље било? Та, та њена сестра, та којој је рођени муж седео једно седиште испред, а ја и сестра јој поред, та бестидница, није са мном причала наредна три месеца! Она, а не магарац, кога сам отерао!

Убрзо сам напустио Запад и вратио се у Турску. Сан о Западу нестао је као дим. Схватио сам да било које друштво где истина није на цени нема перспективу. Јер кад дође тренутак великог обрачуна с лажима, распадне се и лажљиво друштво, ма како оно богато било.“

Магистар економије