Tokom jednodnevne posete Bugarskoj (20. maja) generalni sekretar NATO-a Anders Fog Rasmusen u svom obraćanju javnosti posvetio je neuobičajenu pažnju Srbiji. Prema novinskoj agenciji „Fokus” Rasmusen je rekao da „iz razumljivih istorijskih razloga” u Srbiji „možda postoji izvestan skepticizam” u pogledu odnosa prema NATO-u. Rasmusen nije bliže objasnio koje „istorijske razloge” ima u vidu ni otkad oni datiraju. Umesto toga rekao je „da su (razlozi) svima poznati”.

Ipak, valja se, bar najkraće podsetiti da ne bi bilo zabune oko toga šta ko podrazumeva pod „svima poznatim istorijskim razlozima”.

NATO je 1999. izvršio oružanu agresiju protiv Srbije kršeći međunarodno pravo, Povelju OUN i osnovne principe međunarodnih odnosa. To je bio dotad nezabeleženi udarac sistemu međunarodno-pravnih odnosa uspostavljenih posle Drugog svetskog rata. NATO nosi odgovornost za smrt oko 4.000 i ranjavanje oko 10.000 građana tadašnje SRJ, za ekonomska razaranja od preko 100.000 milijardi američkih dolara. Sve to ne smeta da predstavnici NATO-a i zemalja članica javno tvrde da je bila u pitanju „humanitarna intervencija” poznata kao „Milosrdni anđeo”! Interne ocene koje je zabeležio i potom obelodanio poznati nemački političar Vili Vimer govore nešto sasvim drugo: da je SAD-u bio potreban presedan za vojne intervencije po svetu bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, kao i povod, opravdanje za raspoređivanje američkih vojnika na Balkanu („kako bi se ispravila greška generala Ajzenhauera iz Drugog svetskog rata”).

Rasmusen se očigledno trudio da efekte „istorijskih razloga” „skepticizma u Srbiji ne preuveliča, ali je utisak da je u tome, ipak, preterao jer je suština navedenog da on čak i nije siguran i otkuda „skepticizam” prema NATO-u u Srbiji jer svoju pretpostavku o uticaju „poznatih istorijskih razloga” saopštava tek kao daleku mogućnost.

Agresija NATO-a 1999. označila je prekretnicu u pretvaranju NATO-a od odbrambenog u agresivni, osvajački savez. To je ujedno bila i prekretnica u međunarodnim odnosima od perioda kakve-takve ravnoteže i vladavine prava, ka grubom nametanju sile i ogoljenih interesa iznad sistema UN i opšteprihvaćenih principa.

Bilo kako bilo, tek šefu NATO-a ni „razumevanje” koje navodno ima za „izvestan skepticizam” u Srbiji prema savezu kojim rukovodi, ni obelodanjeni rezultati istraživanja o raspoloženju srpske javnosti nisu smetnja da iz komšiluka uputi javnu urgenciju ne samo srpskom rukovodstvu već direktno i srpskom narodu (!) „da pažljivo razmotri situaciju i izvuče zaključak da budućnost Srbije leži unutar evro-atlantske zajednice – NATO i EU”. Njegova poruka je jasna – NATO i EU za njega su jedno te isto. Neobično je, međutim, da se rukovodilac jednog vojnog saveza direktno obraća narodu zemlje koja ima svoje predstavnike i institucije, koja nije članica tog saveza i koja nema bogzna kako lepe uspomene kad je reč o porukama najviših predstavnika alijanse. On srpskom narodu sa neskrivenim paternalizmom i dozom arogancije poručuje da „pažljivo razmotri situaciju” (a ne kao dosad) sve dotle da mu nudi i šta treba da zaključi.

NATO šef, sa prizvukom prekora, još poručuje, pre bi se reklo, srpskom rukovodstvu nego narodu: „Ja znam da to (članstvo u NATO-u, šta drugo,) treba da bude prilaz korak po korak, vođen zahtevima srpske strane, ali ja bih želeo da vidim napredak”. Da li to prvi čovek alijanse, nehotice, otkriva neki, javnosti nepoznat, dogovor u pogledu taktike uvlačenja Srbije u članstvo NATO-a? Korak po korak, do tačke bez povratka. U svakom slučaju, izjava Rasmusena jasno govori da on nije zadovoljan dosadašnjim tempom. On traži brže korake Srbije ka članstvu u NATO. Pri tom, sve vreme objašnjava interese Srbije, a ne NATO-a kojeg predstavlja.

Beogradski Forum za svet ravnopravnih