Током једнодневне посете Бугарској (20. маја) генерални секретар НАТО-а Андерс Фог Расмусен у свом обраћању јавности посветио је неуобичајену пажњу Србији. Према новинској агенцији „Фокус” Расмусен је рекао да „из разумљивих историјских разлога” у Србији „можда постоји известан скептицизам” у погледу односа према НАТО-у. Расмусен није ближе објаснио које „историјске разлоге” има у виду ни откад они датирају. Уместо тога рекао је „да су (разлози) свима познати”.

Ипак, ваља се, бар најкраће подсетити да не би било забуне око тога шта ко подразумева под „свима познатим историјским разлозима”.

НАТО је 1999. извршио оружану агресију против Србије кршећи међународно право, Повељу ОУН и основне принципе међународних односа. То је био дотад незабележени ударац систему међународно-правних односа успостављених после Другог светског рата. НАТО носи одговорност за смрт око 4.000 и рањавање око 10.000 грађана тадашње СРЈ, за економска разарања од преко 100.000 милијарди америчких долара. Све то не смета да представници НАТО-а и земаља чланица јавно тврде да је била у питању „хуманитарна интервенција” позната као „Милосрдни анђео”! Интерне оцене које је забележио и потом обелоданио познати немачки политичар Вили Вимер говоре нешто сасвим друго: да је САД-у био потребан преседан за војне интервенције по свету без одобрења Савета безбедности УН, као и повод, оправдање за распоређивање америчких војника на Балкану („како би се исправила грешка генерала Ајзенхауера из Другог светског рата”).

Расмусен се очигледно трудио да ефекте „историјских разлога” „скептицизма у Србији не преувелича, али је утисак да је у томе, ипак, претерао јер је суштина наведеног да он чак и није сигуран и откуда „скептицизам” према НАТО-у у Србији јер своју претпоставку о утицају „познатих историјских разлога” саопштава тек као далеку могућност.

Агресија НАТО-а 1999. означила је прекретницу у претварању НАТО-а од одбрамбеног у агресивни, освајачки савез. То је уједно била и прекретница у међународним односима од периода какве-такве равнотеже и владавине права, ка грубом наметању силе и огољених интереса изнад система УН и општеприхваћених принципа.

Било како било, тек шефу НАТО-а ни „разумевање” које наводно има за „известан скептицизам” у Србији према савезу којим руководи, ни обелодањени резултати истраживања о расположењу српске јавности нису сметња да из комшилука упути јавну ургенцију не само српском руководству већ директно и српском народу (!) „да пажљиво размотри ситуацију и извуче закључак да будућност Србије лежи унутар евро-атлантске заједнице – НАТО и ЕУ”. Његова порука је јасна – НАТО и ЕУ за њега су једно те исто. Необично је, међутим, да се руководилац једног војног савеза директно обраћа народу земље која има своје представнике и институције, која није чланица тог савеза и која нема богзна како лепе успомене кад је реч о порукама највиших представника алијансе. Он српском народу са нескривеним патернализмом и дозом ароганције поручује да „пажљиво размотри ситуацију” (а не као досад) све дотле да му нуди и шта треба да закључи.

НАТО шеф, са призвуком прекора, још поручује, пре би се рекло, српском руководству него народу: „Ја знам да то (чланство у НАТО-у, шта друго,) треба да буде прилаз корак по корак, вођен захтевима српске стране, али ја бих желео да видим напредак”. Да ли то први човек aлијансе, нехотице, открива неки, јавности непознат, договор у погледу тактике увлачења Србије у чланство НАТО-а? Корак по корак, до тачке без повратка. У сваком случају, изјава Расмусена јасно говори да он није задовољан досадашњим темпом. Он тражи брже кораке Србије ка чланству у НАТО. При том, све време објашњава интересе Србије, а не НАТО-а којег представља.

Београдски Форум за свет равноправних