Ко је пажљиво пратио јавну и политичку дебату о Срeбреници, могао је да чује необичан број различитих гласова. Српска јавност се упетљала око разликовања „злочина свих зараћених страна” и „злочина геноцида”.

Док je расправа још трајала, директор Грађанских иницијатива Миљенко Дерета је написао и у ,,Политици” (1. априла) објавио, између осталог, и следеће: „Да ли ћемо, рецимо, у школске програме увести и тему ратних злочина и геноцида у Сребреници као што су то учинили у Немачкој поводом збивања у Другом светском рату? Чињеница да је одговорност за холокауст тема којом се цело немачко друштво бави темељно и дугорочно није ни на који начин умањила његов углед, значај његове културе, његову економску снагу.”

Шта се мора приговорити овом предлогу? Најпре, немогућа аналогија између Сребренице и холокауста. Такво поређење и контекстуализација геноцида над шест милиона Јевреја и више хиљада сребреничких муслимана је чист пример увреде за милионе побијених Јевреја. Антисемитска државна политика се пореди са једним ратним догађајем који је био једини таквог карактера у трогодишњем рату у БиХ и без докумената о издавању наредбе за масовно убијање заробљених војника.

Друго, није тачно да холокауст није утицао на углед, културу и економију Немачке. Тај догађај је део општег памћења а оно структурира разнолике вредносне ставове и практична понашања међу народима и појединцима. А не сме се заобићи ни геополитички историјски контекст после Другог рата.

Треће, предлагач очигледно не разуме структуру просветних установа. Модерно образовање (програми, уџбеници, рад наставника, наставна средства) утемељено је на научним сазнањима. Школски програми и уџбеници као и сви други елементи наставног процеса заснивају се на резултатима научних знања, како о природи тако и о друштву и човеку. Стављање Сребренице у контекст наставе превиђа чињеницу да у актуелним полемикама о овом злочину учествују обични грађани, политичари, судови (и правници) и понеки научник. Доминантан је политички говор, а у демократским друштвима такав став није релевантан за просвету.

Ако неко мисли да Сребреница треба да уђе у школске програме онда: 1) тај догађај мора научно да се истражи, 2) и сви други злочини би имали место у наставном програму.

Шта је проблем са Сребреницом? Теорија појма геноцид. Ако тежимо истини о друштвеним догађајима, онда је најпоузданија научна истина. Истина свакодневице, политичара и судија је испод истине коју утврђује наука. Политичари и судије користе појмове које наука утврђује, а то значи да није коначна реч суда о неком догађају (јер примењује позитивне прописе) већ реч науке из чијих теоријских поставки се изводе облици праксе. Како сада стоје ствари, научни појам геноцида (истребљивање свих категорија једне нације са свесном намером и планом) не може да се примени на случај Сребреница.

Четврто, евентуално насилно убацивање овог догађаја у наставне програме изазваће опречне коментаре, па и крупна незадовољства родитеља и ученика, пре свега у Србији а и тамо где живе Срби. Тако, уместо да социјализује децу за разумевање и превазилажење трагичних догађаја, школа ће постати место јавних и потиснутих осујећености. Школа ће ићи једним а друштвена стварност другим путем.

Уосталом, већ смо нешто слично имали са партизанском црно-белом сликом југословенске и српске историје. Ко сме да двапут понавља исте грешке.

социолог, научни саветник