Нема расправе о образовању а да се не понoви тврдња о повезаности улагања у образовање и развоја друштва. Наравно, реч је о државном новцу који треба да се пласира у обрaзовање. Ова тврдња делује неупитно и непроблематично. Зна се да живимо у времену друштва знања, веку науке и технике и да је управо образовање она друштвена делатност од које се очекује да буде полуга брзог и успешног напретка целог друштва. А да би образовање одиграло ову улогу, неопходна је добра материјална подршка, односно значајно финансијско улагање у овај сектор друштва.

Овакав начин разговора о образовању, међутим, стаје на пола пута. Није довољно за разумевање проблема о коме је реч само подсећати на значај инвестиција већ је једнако важно (можда и више) како се новац троши и шта добијамо од уложеног новца у образовање и науку. Ако хоћемо одговорну дебату, онда ова питања не можемо скрајнути. Да ли се и колико новца троши на модернизацију образовног система, колико на побољшање услова образовања (објекти и простор), наставну опрему и учила, колико на усавршавање наставника, колико на елементе образовног процеса (наставни програми, уџбеници, методе рада, евалуацију). Да и плате наставника, колико на плате.

Када држава улаже у образовање, онда морамо да се питамо како се користе средства из буџета. А још важније питање је шта се добија улагањем у образовање, односно какав је резултат. Свако ће рећи – квалитетна настава и образовани кадрови. Ово прво је проблем о коме треба посебно расправљати. Задржимо пажњу на другом питању. Дипломирани студенти и средњошколци спремни су за обављање радних и друштвених улога. Али ту се тек отвара проблем. Већ више од једне деценије понавља се чињеница да велики број младих кадрова одлази у иностранство.

Дакле, држава улаже велика средства у школовање студента а он када дипломира или докторира одлази у другу државу и тамо доприноси развоју друштва. Реч је о томе да се инвестира за другог, а не за себе. Шта да се ради? Није овде у питању слобода сваког школованог појединца да настави свој живот и рад у другој држави. Ради се о томе да инвестиција мора да се врати, односно да сваки дипломирани студент од тренутка када се запосли треба да врати уложена средства у његово школовање.

Друга врста заплета долази из области приватног образовања. Родитељ улаже у образовање свога детета на приватној високообразваној установи а при том финансира и државно („бесплатно”) образовање. Уколико његово дете крене у иностранство он је прихватио тај избор. Сопствени новац је уложио. Међутим, држава користи новац свих нас и ми не можемо пристати на околност да својим новцем финансирамо развој других друштава.

Други проблем са инвестирањем у образовање показује се у неподударности између стручне квалификације и стварног занимања. Држава уложи у образовање лекара, технолога, хемичара, филозофа, а они се баве потпуно десетим занимањем. Рецимо, организују боравке у одмаралиштима за младе, или отварају кафиће, или раде у некој агенцији за промет некретнинама. Какав је резултат инвестирања у ове стручњаке? Да ли је то промашена инвестиција? Несумњиво. Толики новац уложен у образовање за једну делатност, а обављају се радни задаци за које није потребна висока стручна спрема. А шта тек рећи о незапосленим стручњацима. То је привремено или трајно промашена инвестиција као и она када се формирани стручњак сели у иностранство а не врати у његово образовање уложени новац.

Подвлачим још једанпут. Јалови су позиви држави да више инвестира у образовање уколико се не размотре претходна питања: у шта и који су резултати? Лепо звучи прича о бесплатном образовању али она није реална. Свако произведено добро има своју цену. Да ли неко озбиљно верује да постоје бесплатни уџбеници за било који ступањ образовања? Може ли плаћање из буџета да буде бесплатно? Да, за оне који троше тај новац али не и за оне који пуне буџет.

Дакле, тек под претпоставком да се строго контролише новац који држава улаже у образовање, биће оправдани захтеви да се повећа улагање у образовање и науку. Постоји више начина да образовање буде свима доступно али са чистим рачуном. Рационални систем стицања и употребе знања не може се утемељити на причама о улагању без анализе учинка уложеног новца.

Социолог, научни саветник