У мом реаговању на текст Миљенка Дерете не постоји намера да се његовим личним ставовима даје карактер уопштавања на нивоу целокупног невладиног сектора. Није основни проблем у томе, већ у појави да се поједини тзв. истакнути представници невладиног сектора често понашају као његови овлашћени гласноговорници и идеолошки портпароли. Оваква пракса није страна ни самом Миљенку Дерети. Не ради се овде о дефокусирању расправе о неопходности ,,великог спремања” Србије већ се главни фокус наше расправе креће око суштинског питања: шта је данас и овде стварна улога и мисија нашег невладиног сектора. Да ли је он продужена рука владе или је један од веома важних чинилаца у стварању и функционисању стабилних демократских институција. Чињеница је да су се нарочито након 5. октобра поједине невладине организације сувише приближиле држави и престале да делују као део критичке демократске јавности. Многи борци за демократију и људска права стасали у окриљу невладиног сектора постали су део државног система. То само по себи није ништа зазорно, али се не може седети на две столице и бирати једну или другу позицију сходно тренутној политичкој конјунктури. Та политичка бикефалност често задобија и трагикомичне и фарсичне облике. Не може неко да претендује да буде савест друштва а да при томе пише праву малу оду великом спремању Србије које по виђењу Миљенка Дерете тако приљежно спроводи актуелна влада. И у томе се може видети његов огољени идеолошки и политички ескапизам. Јер говорити данас да се залагање за фундаменталне принципе демократског очувања изворних принципа грађанског друштва и изградњу критичког мишљења и јавности може сводити на јалово критизерство заиста је део већ одавно превазиђеног идеолошког вокабулара. То је део политичког говора и идеолошког багажа из времена идеолошке унисоности и прећутно прихватане једногласности. Сарадња невладиног сектора и извршне власти је неопходна и нужна али то не може ићи науштрб основног принципа организовања грађана – чувања и одбране основних демократских и цивилизацијских начела. Миљенко Дерета се и даље свесрдно декларише као присталица великог спремања Србије и настоји непрестано да политички и идеолошки дисквалификује оне који намерно нису желели да Србију уреде као државу јер су у институционалном метежу лакше остваривали своје личне интересе. Изгледа да само Миљенко Дерета тако усхићено поздравља и подржава институционално сређивање и велико спремање Србије које само он у свом идеолошко-политичком ескапизму сагледава и препознаје.

Десет година након демократских промена у Србији је на делу и даље велики и разарајући институционални неред, пузајући распад и нефункционалност крхких демократских институција. Позив на велико спремање Србије и симболична употреба метле у те сврхе не могу се сврстати у нарочито демократску творевину. Знамо, уосталом, из нашег скорашњег политичког искуства али и из политичке историје како се окончавало то „симболичко” поигравање са великим спремањем.

публициста