Логички посматрано под потпуном сарадњом државе са Међународним трибуналом може се сматрати само она сарадња у којој нема отворених питања. Таква сарадња, по нашем мишљењу, може се достићи само у тренутку затварања трибунала, односно у тренутку када не буде више потребе за сарадњом. До тог момента, колико год сарадња била успешна, она не може бити и потпуна, јер ће увек бити места за њено унапређење.

Појам „потпуна сарадња” веома често се користи, али је при том уочљиво и да га међународни актери различито тумаче. Карла дел Понте је 2007. године изјавила да за њу пуна сарадња значи хапшење преосталих бегунаца и њихово изручење Хагу. Насупрот томе, званичници САД и Италије су у јуну 2009. године изјавили да је став њихових држава да Србија у потпуности сарађује са Хашким трибуналом, иако им је свакако била позната чињеница да су двојица окривљених и даље у бекству. За Србију је, наравно, од великог значаја и то како овај појам тумаче органи ЕУ. Само дан након потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП) са Србијом, у априлу 2008. године, Савет министара ЕУ је одложио примену споразума јер је оценио да нема потпуне сарадње Србије са трибуналом, истовремено истичући да потпуна сарадња „укључује предузимање свих могућих напора да се ухапсе и Хагу предају бегунци”. Савет је овим потпуну сарадњу у погледу потраге за бегунцима поставио очигледно као обавезу средства, обавезу да се предузму сви могући напори ради хапшења бегунаца, а не као обавезу резултата јер би тада, претпостављамо, била употребљена једноставнија формулација да потпуна сарадња са Хагом значи хапшење и трансфер бегунаца.

Може се закључити да би сарадњу која се од Србије захтева прецизније требало означити појмом „успешна” или „добра сарадња” са трибуналом. Таква сарадња има два суштинска дела, од којих је први постизање и одржавање рутинске сарадње у реализацији захтева за помоћ који пристижу из трибунала и то како од тужилаштва тако и од одбрана окривљених, а односе се на достављање документације, ослобађање сведока дужности чувања тајне, пружање заштите сведоцима, приступ архивама и сваку другу техничку помоћ. Други део успешне сарадње чини континуирана, свеобухватна и озбиљна потрага за преосталим бегунцима о којој су надлежни органи трибунала благовремено и детаљно упознати.

Сарадња Србије са трибуналом дуже време испуњава наведене услове, и то не само према нашој оцени, већ и оцени тужиоца Брамерца. Наиме, у својим редовним извештајима Савету безбедности из јуна и децембра 2009. године Брамерц је позвао Владу Србије да у погледу достављања документације одржи достигнути ниво сарадње. У децембарском извештају чак је истакао да нема захтева за помоћ на које није одговорено. У односу на потраге за бегунцима тужилац је у својим извештајима навео да „безбедносне службе изгледају решено и способно да лоцирају и ухапсе преостале бегунце” и да се „спроводе комплексне и опсежне акције потраге”, те да је „тужилаштво детаљно обавештавано о предузетим акцијама”. Наведени извештаји главног тужиоца представљају потврду да Србија у континуитету успешно сарађује са трибуналом, што је био један од главних разлога да Савет министара ЕУ у децембру 2009. године одлучи да унија започне с применом Прелазног трговинског споразума са Србијом. Истовремено одлучено је да ће се савет позабавити следећом темом – ратификацијом ССП-а – након истека додатног периода од шест месеци, односно након новог Брамерцовог извештаја, који ће Савету безбедности УН бити представљен 18. јуна ове године.

Закључак са недавних разговора са Брамерцом јесте да смо у техничким аспектима сарадње успели да одржимо достигнути ниво, што значи да нема захтева из Хага на које није одговорено, а Брамерц је медијима изјавио да „неће бити изненађење ако каже да је од највећег значаја хапшење преостале двојице бегунаца”, као и да „трибунал има већ дуже време добру сарадњу са Србијом” и да ће детаљну оцену те сарадње дати у свом извештају.

Појачавање притиска и наметање обавезе тужиоцу да се експлицитно изјашњава да ли је сарадња Србије са трибуналом потпуна или не, по нашем мишљењу, може представљати лоше решење, поготово ако се зна да је он изричито одбио да ту формулацију користи. Брамерцови разлози за тако нешто лако се могу наслутити без обзира на то да ли сматрамо да су они оправдани и да ли нам се свиђају. Прво, појам потпуне сарадње који је дефинисала ЕУ у закључцима Савета министара из априла 2008. не мора нужно да кореспондира са оним што тужилаштво, трибунал, или напослетку УН сматрају под појмом „потпуна сарадња”. Друго, сасвим је могуће да Брамерц сматра да би пристајање на једноставне „да” (потпуна сарадња) или „не” (непотпуна сарадња) одговоре носило ризик од маргинализације улоге тужилаштва и њеног свођења на давање кратких објашњења која би била у функцији европских интегративних процеса. Тешко је поверовати да би тужилаштво на ово пристало. Треће, оцена да ли је сарадња потпуна или не према критеријумима које су одредила политичка тела ЕУ, као и оцена да ли у овом моменту треба наставити са интеграцијама, спадају у домен par excellence политичких оцена. Упркос политичким аспектима сарадње који се не могу игнорисати, Хашки трибунал је пре свега правосудни орган.

Стога не треба очекивати да ће Брамерц у свом следећем извештају употребити формулацију „потпуна сарадња”, али верујемо да ће то бити извештај у коме ће бити представљена права слика сарадње Србије са трибуналом у последњих шест месеци. Очекујемо, наравно, и да ће извештај бити добар основ за доношење одговарајућих политичких одлука у вези са наставком европских интеграција и да ће отворити врата за процес ратификације ССП-а.

директор Канцеларије Националног савета за сарадњу са Хашким трибуналом