Када злобни новинари нападају многоглаву хидру „агенција”, заборављају на пословичну жилавост бирократије, домишљате да се снађе и када ради против оних због које постоји. На једном примеру предочићу анатомију „бирократске ажурности”. Нови закон о удружењима „ступио је на снагу” 22. јула 2009, са „применом” од 22. октобра 2009, јер предстоји усаглашавање ресора двају министарстава око преузимања надлежности.

А тамо негде, источно од Ниша, једно мало удружење грађана које се волонтерски бави изучавањем традиционалне културе, регистровано 1994, доби априла 2009. званичан допис Министaрства полиције, Управе у Нишу, у којем му се налаже како је дужно да усагласи свој статут по новом закону. Таксативно је побројано шта све треба предузети. И када је све обављено, усаглашени статут је јула 2009. уредно послат Полицијској управи. Одахнуше у удружењу када 4. септембра 2009. добише Решење МУП-а да је статут прихваћен, а удружење „уписано у регистар друштвених организација и удружења грађана”.

Но, много је душебрижника у министарствима, читава армија агенција, која брине за здравље чак и оних стратешки најмање важних. И тако оно исто, а несрећно удружење, јула 2011. доби ново решење али сада од „премоћне” Агенције за регистре, која обавештава да је то удружење избрисала из регистра јер се није на време „усагласило” са новим законом о удружењима. Са потписом бирократице звучнога назвања: регистратор. Нашавши се у чуду, удружење отпосла протестно писмо на исту адресу, а у прилогу и Решење МУП-а, па још и нови „усаглашени” статут као доказ да је по том новом закону удружење већ учинило своје а неопходно.

У међувремену дошло је до промене надлежности. Послови око регистрације удружења, до тада МУП, прешли су у надлежност моћне агенције, а примопредаја докумената Полиције и агенције обављена је 23. октобра 2009. Од бирократије уређених држава, које су доиста у служби грађана, очекивало би се да ће се регистратолошкиња новим писмом извинити удружењу. Али тако мисле они који су у школама учили да бирократија постоји због грађана. И ево трећега решења, сада неке још више, кафкијанске инстанције, у коме се нашироко распреда како је удружење с правом избрисано. Отприлике, то је зато јер су сада они, тј. агенција, а и министарство му, важнији од МУП-а.

На крају решења, благоглагољиво и са пуно наде за наивне стоји да ће шансе можда и бити за удружење ако оно уложи жалбу некој још даљој инстанцији. После свега, ваљда још Уставном суду државе, а и ономе у Стразбуру!

А ствар је сасвим једноставна, чак и из угла оперативне бирократске логике, тј. оне која би ваљало да је у служби грађана. Наиме, какав је смисао имало малтретирање од стране бирократије МУП-а, која је ажурније но што треба, пре примене закона, извршила притисак на удружења да усагласе статут са новим законом? Никакав, и непотребан. Осим, ако таква процедура није уродила изради „доброг” статута! А затим, шта је требало да уради Агенција за регистре, која је „на руке” примила читав материјал од Министарства полиције?

Ако би заиста желела да буде на услузи онима који је финансирају, агенција би проучила да ли је МУП добио од удружења „ваљан” статут, или, пак, тај статут није прихватљив? А у оба решења, и агенције и органа јој, нигде се не помиње битна чињеница: да ли је Статут удружења О. К.!

Није потребна превелика домишљатост, бар тако у случају бенигнога удружења, да се Агенција за регистре ниједном речи упозорења, а по угледу на Полицијску управу, није претходно писмено обратила заинтересованим удружењима на њихову „законску” обавезу усаглашавања, под условом да претходно урађено није било коректно. Удружење је усмено добило савет да је најмање болно изнова се регистровати! Сад, то мало кошта, али за здравље уређене државе ништа није прескупо што је за агенцију корисно.

Остају два питања, а једно са опорим окусом. Колики је број малих, а необавештених удружења која се регистратолошкињи нису „благовремено” јавила? Мислимо на она која су гурнута на непотребну, а нову регистрацију! Сума је поприлична када се помножи са бројем удружења. Да ли ионако прегломазни бирократски апарат овим непотребним иживљавањем над грађанима ствара алиби да, радећи непотребно а финансијски корисно, оправдава смисао свога постојања. На чију штету, само.

Редовни професор БУ