Kad god se približe izbori, u zemljama regiona rasplamsa se priča o korupciji. Javnost se sa raznih strana zaspe indeksima korumpiranosti. U izveštajima Transparensi internešenela Bosna i Hercegovina je najkorumpiranija zemlja u regionu, a Srbija sve korumpiranija.

Da li je korumpiranost društava u regionu rezultat loše antikoruptivne strategije i slabosti u radu agencija za borbu protiv korupcije? Čini se da su problemi korupcije mnogo ozbiljniji nego što se to predstavlja u izveštajima međunarodnih i domaćih nevladinih organizacija. I mnogo dublji nego što to žele da vide aktuelne vlasti.

O suštinskim korenima korupcije političari namerno ćute kako bi prikrili odgovornost za vlastito učešće u kriminalizaciji društva. U BiH se odgovornost za visok indeks korupcije vešto prebacivala na neefikasan pravosudni sistem. Javnosti je podmetana perfidna teza: korupcija postoji, ali za to je odgovorno pravosuđe koje ne reaguje. U suštini, teza je tačna. I u BiH i u Srbiji retke su istrage koje se bave korupcijom. Gotovo da nije zabeležen nijedan ozbiljan slučaj sudskog procesuiranja sistemske korupcije. Sudski postupak iz afere ,,Indeks”, od koga se u Srbiji mnogo očekivalo, godinama tapka u mestu. Pravosudnim sistemima (pre svega tužilačkim) mogu se uputiti vrlo ozbiljne primedbe kada su u pitanju strategije i politike borbe protiv kriminaliteta. Ali pravosudni sistem ne rešava problem korupcije.

Ovu perfidnu političku podvalu o krivici pravosuđa za visok indeks korupcije treba demistifikovati. Pravosudni sistem se bavi posledicama, a korupciju i najveći deo organizovanog kriminala proizvode vladajuće političke elite zahvaljujući modelu organizacije vlasti. Partokratska struktura vlasti je generator visoke korupcije. Onog trenutka kada su politike u organizaciji društva i državne vlasti eliminisale meritokratiju (sistem vrednosti i zasluga), posejano je seme korupcije. Taj parazitski korov danas je armatura političke vlasti.

U uspostavljenom sistemu zakoni i normativni akti predstavljaju privid vladavine prava iza koga se krije koruptivni model organizacije celokupnog sistema. Politika je vešto uspostavila sistem izopačene projekcije i zamagljivanjem suštine problema usmerila fokus kritike na pravosuđe koje po prirodi stvari nema kapacitete, a ni mehanizme, da kontroliše celokupan sistem.

Kako funkcionišu partokratski modeli vlasti? Preuzimanjem vlasti partije koloniziraju sve segmente društva i parališu prirodnu funkcionalnost sistema. Postavljenjem svojih kadrova na ključne pozicije u državnim institucijama i javnim preduzećima, od ministarstava do biblioteka i dečjih vrtića, političke partije preuzimaju kontrolu nad glavnim finansijskim tokovima. Najodgovorniji nosioci vlasti nisu profesionalno najkompetentniji nego partijski najposlušniji. Otuda i njihova odgovornost nije usmerena prema društvu nego isključivo prema partiji. Na praktičnom nivou, političke koalicije uspostavljaju specifičan sistem trgovine funkcijama, što je samo dodatni impuls za druge oblike korupcije.

Pretpostavlja se da posle svakih izbora u strukture vlasti na raznim nivoima ulazi nekoliko hiljada partijskih kadrova. Partijska struktura preko svojih ljudi u sistemu kontrole novčanih tokova uspostavlja sistem male i velike korupcije. Tako se otvaraju afere razvojnih banaka, kreditnih linija, nameštenih tendera, sumnjivih privatizacija, carinske, građevinske, putne, pa i sudske mafije.

Ne postoji sudski sistem koji može kontrolisati ovako uspostavljen politički model neodgovornosti. Zbog toga su priče o odgovornosti sudskog sistema za kriminal u društvu perfidno bacanje prašine u oči i zamagljivanje suštine problema. Za izlaz iz krize odgovornosti potrebno je demontirati politički model organizacije vlasti i izgraditi sistem efektivne kontrole i odgovornosti u sferi politike. Naravno, to ne oslobađa pravosudni sistem od odgovornosti za nesposobnost i neefikasnost.

Sudija Suda Bosne i Hercegovine