Meni

Ostali komentari

Milan Škulić

Sporazum o priznanju krivice

Kaznena politika ne sme biti „mreža u koju se hvataju male ribe, a kroz koju prolaze velike”, a sporazum je u osnovi namenjen „malim ribama”

U naš pravni sistem uveden je sporazum o priznanju krivice. To je zakonski mehanizam koji mnogi smatraju veoma kontroverznim. Da je bilo ko pre nekoliko decenija nekom javnom tužiocu predložio zaključenje sporazuma sa okrivljenim, čestiti tužilac bi verovatno posumnjao u pokušaj korupcije.

Slične mogućnosti postoje u većini savremenih država. Na primer, u Nemačkoj on se uveliko primenjuje, za sada čak i bez ikakve formalne zakonske osnove. Ovih dana se i Nemci pripremaju da ono što je decenijama prisutno u praksi pretoče u zakon. Američka varijanta sporazuma o priznanju krivice, poznata kao „plea barging”, često se prevodi kao ,,nagodba priznanju krivice”. Amerikanci radije govore o ,,ispregovaranoj krivici”. Krivični postupak je u SAD ustrojen kao jedna vrsta ,,dokaznog stranačkog dvoboja”. Tužilac i okrivljeni se argumentima ,,tuku” pred porotom sastavljenom od običnih građana, koja ceni ko je bio ubedljiviji. Sudija je relativno pasivan. Tek ako porota odluči da je okrivljeni kriv, sudija stupa na scenu izricanjem odgovarajuće kazne. Ako porota odluči da nema krivice, posao sudije je završen. Ovo je poznato i iz beletristike i filmova. Ono što mnogi ne znaju jeste da je ovakvo „školsko” suđenje u SAD pravi izuzetak. Odvija se u manje od deset odsto slučajeva. Skoro 90 odsto slučajeva okončava se na temelju priznanja okrivljenog, kada izostaje porotno suđenje, a sud samo izriče kaznu, uzimajući priznanje kao ozbiljnu olakšavajuću okolnost. Međutim, polovina priznanja nije plod sporazuma sa tužiocem već okrivljeni priznaje pritešnjen dokazima i svestan da bi i bez priznanja bio oglašen krivim, ali da bi tada sledila daleko teža kazna.

Kada se američki tužilac sporazumeva sa okrivljenim često je vrlo bitna „stavka” spremnost okrivljenog da se pojavi kao svedok protiv drugih „ozbiljnijih” igrača. Kad sam pre par godina bio u poseti FBI u San Francisku čuo sam da je veliki problem u tom gradu albanska mafija, za koju mi je rečeno da je vrlo tvrd orah jer se radi o novoj veoma zatvorenoj grupaciji, u koju je skoro nemoguće prodreti. Potom je američki detektiv utešno objasnio da se to uvek dešava kad se pojave novi imigranti, te da vremenom deluje „melting pot” – neko od došljaka postane policajac i stvori se prilika da FBI dobije insajdera u kriminalnoj organizaciji. Našalio sam se i rekao da je to možda i prilika da kriminalci steknu insajdera u policiji. Dobio sam odgovor da je to svakako moguće, ali ne i suviše verovatno, jer se takve saradnje sa kriminalcima većina policajaca plaši kao kuge znajući da će kriminalac ako „padne” imati prilikom pregovora sa tužiocem podatak o korumpiranom policajcu kao jaku kartu u rukavu. Spasavajući svoju kožu on bi vrlo rado svedočio protiv „drugara u plavom”.

Sporazum se u srpskom Zakoniku o krivičnom postupku zasniva na bitno drugačijoj koncepciji. Moguć je samo za krivična dela za koja je propisana kazna do 12 godina zatvora. Element sporazuma ne može biti obavezivanje okrivljenog da svedoči protiv drugog okrivljenog. Kada se u SAD okrivljeni i tužilac „nagode”, oni kaznu samo predlažu. To sud ne obavezuje. Kazna može biti i teža od dogovorene, što se po pravilu i dešava. U Srbiji to neće biti moguće. Sud prihvata sporazum samo ako u prilog krivici osim priznanja postoje i drugi dokazi. Tada se prihvata i kazna o kojoj su se sporazumeli tužilac i okrivljeni. Protiv odluke kojom se prihvata sporazum žalbu može da izjavi oštećeni i tek kada o toj žalbi reši vanraspravno veće suda sporazum proizvodi pravno dejstvo. Stoga će okrivljeni i tužilac biti motivisani da vode računa i o interesima žrtve krivičnog dela, pre svega o obeštećenju, što je humano i pravično.

Ne treba očekivati čuda od sporazuma o priznanju krivice, ali bi on mogao doprineti efikasnijem krivičnom postupku. Nijedno zakonsko rešenje nije savršeno, pa ni ovo, ali ovaj sporazum u praksi može biti koristan. Suđenje ipak ne sme postati izuzetak, a krivični postupak se ne sme pretvarati u bilo koji oblik „prekog suda”. Kaznena politika ne sme biti „mreža u koju se hvataju male ribe, a kroz koju prolaze velike”, a sporazum je u osnovi namenjen „malim ribama”. Iako se kaže da je „pravda spora ali dostižna”, suđenja moraju biti brža, jer njihova preterana sporost uvek ohrabruje kriminalce.

profesor Pravnog fakulteta BU

Milan Škulić
objavljeno: 07/10/2009

Poslednji komentari

Срђан Ђорђевић | 07/10/2009 15:41

Значи у САД-у криминалац сведочи протви пандура?

Radomir Reljic | 07/10/2009 16:54

Po profesorovom objasnjenju,ispada da je Cume bio "mala riba".

Za Vaš uređaj postoji Andorid aplikacija, želite li da je instalirate?

Instaliraj Kasnije