Kao što je i običaj na Balkanu počećemo istorijom. Ne brinite, neću se vratiti u 14. vek, već samo do devedesetih godina. Kako su se osamdesete godine prošlog veka bližile kraju, padale su barijere širom Evrope. Sovjetski Savez je gubio kontrolu nad svojim susedima, da bi se, na kraju, i on sam raspao.

Izbor ljudi i političara u državama centralne i istočne Evrope bio je jasan. Želeli su da povrate svoju evropsku prošlost, ali i da od nje naprave budućnost tako što će se integrisati u EU i NATO, gde će zauzeti svoje ravnopravno mesto uz rame sa onima sa kojima su bili izjednačeni pre nego što ih je Drugi svetski rat razdvojio.

Za mnoge ljude, posebno starije, to su bila teška vremena. Ni bavljenje politikom nije bilo lako. Konačno, sve ovo još uvek nije završeno, jer reforme predstavljaju dug i težak proces.

Pri svakom koraku, ove dve organizacije nudile su pomoć i savet. Ponekad saveti nisu bili dobrodošli. A nekada i oni koji su ih nudili nisu bili dovoljno uviđavni. Ali konačno, EU je sa 12 članica 1990. godine porasla na 27 u 2007, dok se NATO sa 16 proširio na 26.

Istovremeno, bivše jugoslovenske republike, Slovenija, Makedonija i Hrvatska su u susedstvu odlučno razvijale svoje odnose sa NATO-om, uviđajući da je njihova budućnost u toj organizaciji.

Partner koji je nedostajao tom procesu bila je Srbija. Neću ulaziti u istorijski kontekst priče, ali konfliktno nasleđe se još uvek nadvija nad Srbijom, komplikujući njen demokratski, politički razvoj i njen potencijal za integracije. Proces integracija u Srbiji ne samo da je bio bolno spor, već se u pojedinim trenucima kretao unazad. Pre samo godinu dana, DSS bivšeg premijera Koštunice, nakon dugotrajne kampanje usmerene ka demonizaciji NATO-a po pitanju Kosova, uspeo je da sa političke scene potpuno izbriše pitanje članstva Srbije u alijansi. Kroz nekoliko godina, posledica ovog čina mogla bi biti Srbija, koja kao jedina zemlja jugoistočne Evrope van NATO-a, ne može da koristi brojne prednosti koje ovo članstvo pruža.

Sa druge strane, nedavno smo videli i pozitivne efekte procesa integracija. Izbori koji su u Srbiji održani početkom godine imali su referendumski karakter. Sa jedne strane imali smo proevropsku viziju predsednika Tadića i njegovih saveznika. Na drugoj strani su bili radikali, koje je iz daljine predvodio haški optuženik, koji je mogao ceo region da vrati u prošlost, dok se DSS potpuno usredsredio na ogorčenost zbog odluke o statusu Kosova. Iako je kampanja bila vrlo izjednačena, na kraju je izbor glasača bio više nego jasan.

Mi smo uvideli i podržali proevropsku evoluciju dela stare Socijalističke partije. Poruka Evrope bila je jasna – ako je vaša promena iskrena, mi ćemo je prihvatiti. I zaista smo je prihvatili. Sada ćemo možda videti početak sličnog procesa čak i u Radikalnoj stranci. Pojedini ljudi su se ohrabrili i jasno stavili do znanja da se ne slažu sa Šešeljevom politikom. Danas može doći do nastajanja nove stranke. Nadamo se da oni koji su u to uključeni u potpunosti prihvataju da budućnost Srbije, kao stabilne evropske demokratije, leži u saradnji sa susedima. Nadamo se da su i spremni da svesrdno rade na ostvarivanju tog cilja. Ako jesu, verujem da će poruka Evrope biti ista kao i socijalistima – ako su promene iskrene i ako ste zaista posvećeni modernim demokratskim vrednostima, prihvatićemo to i sarađivati sa vama.

Političke partije i ljudi mogu se menjati. Ono što je važno su vrednosti i politika. Među nama mogu postojati brojna neslaganja, ali ukoliko je prisutno uzajamno poštovanje, možemo pokušati da pronađemo rešenja koja će nam omogućiti da zajedno krenemo napred.

One koji ostaju fokusirani na prošlost i koji ne mogu da se promene, podsećam na reči koje je Gorbačov uputio Erihu Honekeru 1989. godine: „Život kažnjava ljude koji kasne”.

Sama želja za integracijom, koliko god bila važna, nije ono što integraciju čini mogućom. Poslednji koraci u procesu saradnje Srbije sa Tribunalom u Hagu moraju biti okončani što je pre moguće.

Drugi problem koji moramo da rešimo je pitanje Kosova.

Kao što sam ranije već govorio, Unija nije postavila uslov da Srbija pre ulaska u EU mora da prizna Kosovo. Mi u Britaniji shvatamo da ovo naprosto nije nešto što Srbija može da uradi, baš kao što prihvatamo da jedan manji broj država članica EU nije priznao nezavisnost Kosova. Međutim, svi mi očekujemo da Srbija konstruktivno sarađuje sa EU po pitanju Kosova, posebno u slučajumisije Euleks, čija će glavna uloga biti od posebne važnosti za tamošnje manjine. Pre izvesnog vremena, Velika Britanija je predložila da bi bilo dobro da pronađemo način da se „složimo da se ne slažemo” kada je reč o statusu Kosova. To bi nam praktično omogućilo da statusno pitanje ostavimo po strani i da se umesto na njega fokusiramo na saradnju kako bi poboljšali uslove života za sve ljude koji žive na Kosovu. Istovremeno, jasno smo izneli svoju zabrinutost zbog namera Srbije da od Međunarodnog suda pravde traži savetodavno mišljenje o Deklaraciji o nezavisnosti Kosova. Verujemo da je ovaj postupak greška koja će nas samo primorati da nastavimo da se bavimo stvarima koje nas dele, umesto onim stvarima na kojima možemo da radimo zajedno.

Nažalost, Srbija još uvek nije pozitivno odgovorila na ovakav pristup. Nedavno sam se vratio sa odmora i primetio sam posledice ovoga u seriji izveštaja o razgovorima između Velike Britanije i mnogih naših partnera. Nažalost, u ovim izveštajima fokus još jednom nije bio na Srbiji kao „partneru”, već na Srbiji kao „problemu”. I zaista, nije uvek jednostavno smatrati za partnera državu čiji predstavnici, skoro svakodnevno, javno optužuju nas i većinu ostalih država članica EU, za kršenje međunarodnog prava. Moramo da pronađemo bolji put unapred. Duboko verujemo da Srbija ima blistavu budućnost kao država članica EU, i takođe se nadam, jednog dana, kao članica NATO. Ovo je, naprosto posledica našeg uverenja da integracija celog regiona – uključujući tu Srbiju i Kosovo – nudi najbolje šanse za trajan mir i veći prosperitet za sve njegove građane.

(Iz obraćanja britanskog ambasadora polaznicima Međunarodne letnje škole, koju u Beogradu organizuju Anglo-srpsko društvo i Helenska opservatorija Londonske škole za ekonomiju i politiku)