Стивен Вордсворт

Као што је и обичај на Балкану почећемо историјом. Не брините, нећу се вратити у 14. век, већ само до деведесетих година. Како су се осамдесете године прошлог века ближиле крају, падале су баријере широм Европе. Совјетски Савез је губио контролу над својим суседима, да би се, на крају, и он сам распао.

Избор људи и политичара у државама централне и источне Европе био је јасан. Желели су да поврате своју европску прошлост, али и да од ње направе будућност тако што ће се интегрисати у ЕУ и НАТО, где ће заузети своје равноправно место уз раме са онима са којима су били изједначени пре него што их је Други светски рат раздвојио.

За многе људе, посебно старије, то су била тешка времена. Ни бављење политиком није било лако. Коначно, све ово још увек није завршено, јер реформе представљају дуг и тежак процес.

При сваком кораку, ове две организације нудиле су помоћ и савет. Понекад савети нису били добродошли. А некада и они који су их нудили нису били довољно увиђавни. Али коначно, ЕУ је са 12 чланица 1990. године порасла на 27 у 2007, док се НАТО са 16 проширио на 26.

Истовремено, бивше југословенске републике, Словенија, Македонија и Хрватска су у суседству одлучно развијале своје односе са НАТО-ом, увиђајући да је њихова будућност у тој организацији.

Партнер који је недостајао том процесу била је Србија. Нећу улазити у историјски контекст приче, али конфликтно наслеђе се још увек надвија над Србијом, компликујући њен демократски, политички развој и њен потенцијал за интеграције. Процес интеграција у Србији не само да је био болно спор, већ се у појединим тренуцима кретао уназад. Пре само годину дана, ДСС бившег премијера Коштунице, након дуготрајне кампање усмерене ка демонизацији НАТО-а по питању Косова, успео је да са политичке сцене потпуно избрише питање чланства Србије у алијанси. Кроз неколико година, последица овог чина могла би бити Србија, која као једина земља југоисточне Европе ван НАТО-а, не може да користи бројне предности које ово чланство пружа.

Са друге стране, недавно смо видели и позитивне ефекте процеса интеграција. Избори који су у Србији одржани почетком године имали су референдумски карактер. Са једне стране имали смо проевропску визију председника Тадића и његових савезника. На другој страни су били радикали, које је из даљине предводио хашки оптуженик, који је могао цео регион да врати у прошлост, док се ДСС потпуно усредсредио на огорченост због одлуке о статусу Косова. Иако је кампања била врло изједначена, на крају је избор гласача био више него јасан.

Ми смо увидели и подржали проевропску еволуцију дела старе Социјалистичке партије. Порука Европе била је јасна – ако је ваша промена искрена, ми ћемо је прихватити. И заиста смо је прихватили. Сада ћемо можда видети почетак сличног процеса чак и у Радикалној странци. Поједини људи су се охрабрили и јасно ставили до знања да се не слажу са Шешељевом политиком. Данас може доћи до настајања нове странке. Надамо се да они који су у то укључени у потпуности прихватају да будућност Србије, као стабилне европске демократије, лежи у сарадњи са суседима. Надамо се да су и спремни да свесрдно раде на остваривању тог циља. Ако јесу, верујем да ће порука Европе бити иста као и социјалистима – ако су промене искрене и ако сте заиста посвећени модерним демократским вредностима, прихватићемо то и сарађивати са вама.

Политичке партије и људи могу се мењати. Оно што је важно су вредности и политика. Међу нама могу постојати бројна неслагања, али уколико је присутно узајамно поштовање, можемо покушати да пронађемо решења која ће нам омогућити да заједно кренемо напред.

Оне који остају фокусирани на прошлост и који не могу да се промене, подсећам на речи које је Горбачов упутио Ериху Хонекеру 1989. године: „Живот кажњава људе који касне”.

Сама жеља за интеграцијом, колико год била важна, није оно што интеграцију чини могућом. Последњи кораци у процесу сарадње Србије са Трибуналом у Хагу морају бити окончани што је пре могуће.

Други проблем који морамо да решимо је питање Косова.

Као што сам раније већ говорио, Унија није поставила услов да Србија пре уласка у ЕУ мора да призна Косово. Ми у Британији схватамо да ово напросто није нешто што Србија може да уради, баш као што прихватамо да један мањи број држава чланица ЕУ није признао независност Косова. Међутим, сви ми очекујемо да Србија конструктивно сарађује са ЕУ по питању Косова, посебно у случајумисије Еулекс, чија ће главна улога бити од посебне важности за тамошње мањине. Пре извесног времена, Велика Британија је предложила да би било добро да пронађемо начин да се „сложимо да се не слажемо” када је реч о статусу Косова. То би нам практично омогућило да статусно питање оставимо по страни и да се уместо на њега фокусирамо на сарадњу како би побољшали услове живота за све људе који живе на Косову. Истовремено, јасно смо изнели своју забринутост због намера Србије да од Међународног суда правде тражи саветодавно мишљење о Декларацији о независности Косова. Верујемо да је овај поступак грешка која ће нас само приморати да наставимо да се бавимо стварима које нас деле, уместо оним стварима на којима можемо да радимо заједно.

Нажалост, Србија још увек није позитивно одговорила на овакав приступ. Недавно сам се вратио са одмора и приметио сам последице овога у серији извештаја о разговорима између Велике Британије и многих наших партнера. Нажалост, у овим извештајима фокус још једном није био на Србији као „партнеру”, већ на Србији као „проблему”. И заиста, није увек једноставно сматрати за партнера државу чији представници, скоро свакодневно, јавно оптужују нас и већину осталих држава чланица ЕУ, за кршење међународног права. Морамо да пронађемо бољи пут унапред. Дубоко верујемо да Србија има блиставу будућност као држава чланица ЕУ, и такође се надам, једног дана, као чланица НАТО. Ово је, напросто последица нашег уверења да интеграција целог региона – укључујући ту Србију и Косово – нуди најбоље шансе за трајан мир и већи просперитет за све његове грађане.

(Из обраћања британског амбасадора полазницима Међународне летње школе, коју у Београду организују Англо-српско друштво и Хеленска опсерваторија Лондонске школе за економију и политику)