U „Politici” je objavljen (9. juna) tekst pod naslovom „Treba li Srbiji 53 državna sekretara”. U tekstu je dat prikaz broja državnih sekretara po ministarstvima uz kratku analizu koliko sve to državu košta.

Ja ovde javno iznosim stav da Srbiji treba bar 250 državnih sekretara i podsekretara, zamenika i pomoćnika ministara. I pokušaću da ovaj stav ukratko obrazložim.

U državi Srbiji decenijama se vodi kadrovska politika čija se suština može izraziti ovako: ministar vodi politiku, on ne mora da bude stručan, on će izabrati kvalitetne saradnike. Ovakav stav otvara mnoga pitanja od kojih navodim samo neka: kako će ministar voditi politiku u oblasti za koju nije stručan; kako će ministar odabrati kvalitetne saradnike u oblasti koju ne poznaje; da li će vrhunski stručnjaci pristati da budu saradnici ministru koji ne zna posao koji treba da radi; ako se ministar koji ne poznaje neku oblast okruži stručnim saradnicima, ko onda stvarno vodi politiku...

Rezultat ovakvog shvatanja stvari je da je u prethodnoj (dosadašnjoj) vladi Srbije koja je pre rekonstrukcije imala 26 ministara, samo deset ministara, dakle manjina, imala kakva-takva znanja i kompetencije u resorima za koje su bili odgovorni.

Bajku o ministrima koji ne znaju ništa o poslu kojim treba da se bave, a vode politiku u toj oblasti, ja lično moći ću da prihvatim kada budem video da je recimo mašinski inženjer, specijalista za lokomotivsku vuču, postao ministar pravde ili kada na primer klimatolog postane ministar zdravlja. Oba, razume se, okruženi kvalitetnim saradnicima koje su sami izabrali. A dok se to ne desi, verovaću da se radi o nekoj vrsti manipulacije narodom i državom.

U vlasti uopšte, pa i u vladama u kojima svako radi ono što ne zna, mora biti mnogo zamenika i pomoćnika ministara, državnih sekretara i podsekretara, viših savetnika i savetnika i drugog personala, na raspolaganju ministrima – diletantima. Doduše, u tim slučajevima otvara se široko polje potencijalnih sukoba. Jer ministar može biti dobar, a savetnici dobri i loši, ali ministar može biti loš a savetnici dobri i loši. Sukobi u tim slučajevima su neizbežni, a rezultat tih sukoba moraju biti smenjivanja, ostavke i drugo Ali – u Srbiji je izgleda pronađeno rešenje za ovo, smenjivanja i ostavki nema, a to može da znači samo da su svi podjednako loši. Zato vladajuće elite žive u političkoj idili.

Zbog svega ovoga, mislim da šteta nije u platama koje ova gospoda primaju, to je sitnina prema šteti koja nastaje zbog njihovih nekompetencija, a o tome se uglavnom ne piše.

Zato iznosim stav da Srbiji treba bar 250 stvarno kompetentnih državnih činovnika, visokog stručnog i moralnog ranga, da nas izbavljuju iz situacije u kojoj smo. A ona je nastala zbog vrlo specifičnog shvatanja demokratije po kome je demokratsko ono društvo u kome svako radi ono što ne zna.

Arhitekta, član Akademije arhitekture Srbije