Ако је истина нужна, а јесте, а суочавање са истином још нужније, Сребреница је велика прилика за тестирање оних Срба који негирају све туђе муке и оних који, ево већ 15 година, траже да се Срби суоче са прошлошћу. Ваљда са истином. Хајде да видимо како истина стоји у овој болној причи.

У Сребреници су почињена два, а не један етнички мотивисан злочин. Пре него што је Војска Републике Српске ушла у Сребреницу, у јулу 1995. године, у том крају, у периоду 1992–95. убијено је више од три хиљаде Срба. Углавном жена, деце и старчади. Убице су долазиле из редова снага босанских муслимана из Сребренице, предвођених Насером Орићем.

Злочини над Србима сребреничког краја имају верско-магијски предзнак; чињени су на велике православне дане уз истицање верске симболике оне стране која је злочине чинила. Пример: на православни Божић 1993. године муслиманска војска из Сребренице упада у село Кравице и чини масакр. Један од најстрашнијих у грађанским сукобима деведесетих. Убијено је 49 Срба (готово половина су били деца и жене), 80 особа је тешко рањено, двадесетак их је заробљено и од тога осам мушкараца ускоро убијено. Запаљени су сви објекти у селу Кравице; тачно 688 кућа.

Извори које нико не оспорава наводе да је Насер Орић са својим борцима из Сребренице одговоран за смрт 3.287 Срба сребреничког краја, у периоду 1992–95.

Понављам, то нико не спори, али у неким српским медијима и неким српским политичким круговима није дозвољен разговор на ту тему. Непожељна је прича о српским жртвама у Сребреници и околини. Зашто? Да не би умањила злочине који су почињени над муслиманима? Будалаштина.

Нема тог ћутања и те српске работе која може да потопи и гурне у заборав злочин снага Војске Републике Српске почињен у јулу 1995. године, над муслиманским војницима из Сребренице.

Ту се, ако ћемо да будемо поштени и склони истини, не може занемарити чињеница да међу онима које су српске снаге стрељале након заузимања Сребренице није било ниједне жене и ниједног детета. Тај податак не умањује српски злочин али за оне који хладне главе хоће да расправљају о Сребреници свакако нешто говори.

Дакле, ако Србији и Србима треба декларација о Сребреници онда у тој декларацији не сме и не може да буде споменут само злочин над муслиманима. Тај злочин јесте страшан и не сме се заборавити али то, понављам, није једини сребренички злочин. Без оног другог, почињеног над Србима, прича о Сребреници није потпуна и није истинољубива. Без оваквог приступа, људског, часног и за многе болног, декларација о Сребреници бића само нови јаз између ионако подељених Срба.

(Поводом констатације у тексту да међу онима које су српске снаге стрељале ,,није било... ниједног детета” наводимо да је у ,,Политици” од 12. јула 2009, у извештају о сахрањеним посмртним остацима 534 идентификоване особе, забележено да су ,,међу најмлађим жртвама које су ове године сахрањене три дечака која су на дан убиства имала по 14 година”, прим. ур.)

новинар