Из кабинета министра економије обелоданише ових дана да „најновији подаци Републичког завода за статистику показују да је Србија дошла у фазу стабилизације пада” и „да је индустрија стабилизована на нивоу од око 20 одсто мањем него прошле године”, што и није тако лоше „будући да просечан пад у ЕУ износи 19,4 одсто”. При томе рекоше да има земаља у којима је пад производње био виши, али и земаља у којима је смањење било ниже. Кључна теза која треба нарочито да нас обрадује гласи „да, с обзиром на то да је учешће индустријске производње у бруто домаћем производу Србије релативно мало (тек око 15 одсто), и пад бруто домаћег производа износи само 3,5 одсто”. Невероватно је са каквом лакоћом и лежерношћу очигледне поразе „експерти” претварају у славодобитне победе.

Реалне чињенице показују сасвим друго стање српске привреде, а нарочито индустрије. Свих десет земаља у транзицији чланица ЕУ одавно је превазишло ниво БДП-а из 1989. док је Србија у 2008. стигла свега до 80 одсто БДП-а из далеке 1989. године. Транзициони пад индустријске производње је био још драстичнији, тако да је она 2008. достигла само половину производње из 1989. године. Просечна стопа раста српског БДП-а у последњих осам година је износила 5,4 одсто, док је стопа раста индустријске производње била око два процента. Због тога је драстично смањено учешће индустрије у БДП-у, са 44,5 одсто у 1989. на свега 17,4 одсто у 2008. години. У исто време, у високоразвијеним земљама, учешће индустрије у БДП-у, креће се око 30 одсто, у Чешкој око 40 одсто, а у Кини скоро 50 процената.

Зашто је пропала српска индустрија? Разлога има више, али су кључни у вези са процесом приватизације и доминантним развојем сектора услуга, темељеног на страном капиталу. Катастрофално лошим концептом приватизације, који се траљаво реализује већ осам година, довршава се процес ликвидације великих индустријских предузећа, започет санкцијама, ратним разарањима, драстичним падом производње, запослености и извоза. Мањи број успешно спроведених приватизација није довољан да заустави драматично посртање индустрије Србије. У распродаји српских фабрика, већини купаца није циљ обнова производње, већ јефтина куповина атрактивног грађевинског земљишта.

Пропадање индустрије је и последица примене стратегије развоја у којој сектор услуга има доминантно место. То није само по себи лоше, али дугорочно није одрживо, јер превише зависи од прилива страног капитала. Такав развој је темељен на огромном увозу (23 милијарде долара у 2008), и ту робу је требало превести, продати, финансирати, осигурати. Управо су то делатности које су имале и по неколико пута бржи раст од просека. Корист је имао и државни буџет, јер су на увозну робу наплаћиване царина, акцизе и ПДВ. Огроман и стални спољнотрговински дефицит је „храњен” новим задуживањем земље, дознакама од дијаспоре, приливима од СДИ, скромним извозним приходима (11 милијарди долара у 2008. години) и приходима од приватизације (3,5 милијарде долара). По свим овим основама, од 2001. године у Србију је ушло више од 100 милијарди долара. Виртуелни развој ће како-тако функционисати док има задовољавајућег прилива ових средстава.

Шта учинити? Ништа више него што чини Словенија, Чешка, Кина... У овим, а и многим другим земљама, индустрија представља најважнију привредну делатност, у којој се ствара највећи део БДП-а, обезбеђује значајна запосленост и што је посебно важно производи квалитетна и конкурентна роба за изразито брз раст извоза. У 2008. у односу на 1990. годину извоз Србије је повећан за мање од два пута, а Чешке за 16 пута. Србија мора веома брзо донети нову стратегију развоја – у којој ће индустрија оријентисана на извоз бити водећа делатност – и формулисати примерену савремену индустријску политику, коју имају све водеће индустријске земље света.

професор на Економском факултету у Београду