Izazov razvoja preduzetništva sačekao je naše građane potpuno nepripremljene. Kao i u mnogim oblastima života, naši građani nisu imali podršku države. Građani između 20 i 40 godina počeli suda rade privatne poslove u vremenu sankcija, hiperinflacije, nestabilne infrastrukture itd. Međutim, ono što se zanemaruje je da su ti ljudi živeli i školovali se u jugoslovenskoj verziji komunizma i nisu imali iskustva u vezi s tim kako slobodno tržište funkcioniše.

Do 2000. godine preduzetnici u SRJ suimali brojna ograničenja. Pored onih koje nameće kapitalistički sistem oni su imali i nelogične zakonske akte, glomaznu birokratiju, sporo i korumpirano sudstvo, veliku količinu proizvoda i usluga čije cene kontroliše država, sivu ekonomiju, neprivatizovane državne firme, ogroman broj zaposlenih koji ne primaju plate...

Danas je situacija nešto bolja: olakšano je osnivanje preduzetničke radnje, kurs dinara je relativno stabilan, carine na uvoz se smanjuju, ukinute su vize za putovanje u EU, plate su višestruko veće, siva ekonomija je smanjena, inflacija je podnošljiva... Međutim, na drugoj strani su: spora administracija, previše propisa i institucija kontrole, sporo rešavanje sudskih sporova, veliki broj taksa, nerazvijena privreda, loša infrastruktura južno od Beograda, skupi krediti, zloupotreba monopola...

Nadalje, na relevantnim fakultetima u našoj zemlji se ne izučava preduzetništvo ili se izučava u skromnom obimu. Ovakva situacija daje stimulans lažnim intelektualcima i „prodavcima magle”.Upravo je ovo pravo podneblje za zloupotrebu ljudi koji žele da pošteno rade, zaposle druge i pošteno zarade. Naši potencijalni, sadašnji i budući preduzetnici ne znaju šta im tačno nedostaje da bi napredovali. Mnogi smatraju da jedino što im nedostaje jeste – novac. Drugi smatraju da su im potrebne veze i poslovi „ispod žita”. Naravno da se bez novca ne može zamisliti poslovanje niti bez dobrih poznanstava. Niko tim ljudima nije, međutim, rekao da je sujeta jedan od glavnih „ubica” preduzetnika. One koji su ipak uspeli da savladaju svoju sujetu i da pitaju za savet sačekali su brojni kursevi, seminari, internet strane i državne institucije da im „pomognu”.

Ne želim da sumnjam u dobru volju države da pomogne preduzetništvu. Država je osnovala Fond za razvoj i Agenciju za razvoj malih i srednjih preuzeća, ali još nekoliko institucija se bave ovim problemom. Međutim, rezultati nisu dobri, što znači da se nešto mora menjati.Većina onih koji su išli na kurseve, seminare, časove i pokušali da se više informišu, naišli su na ljude u odelima koji su sa osmehom govorili jezikom koji oni gotovo da ne razumeju. Akcije, berza, fondovi, marketing, „advertajzing”, „total dizajn”, brending, operacioni i projektni menadžment, upravljanje troškovima...Teosobeim pričaju zanimljive priče, koriste ove termine, zabavljaju ih. Slušaocima je lepo dok su tu. Međutim, šta su oni od toga mogli da primene u svom poslu? Gotovo ništa. A šta su dobili „prodavci magle”? Izuzetan honorar.

Primetno je da se nivo informisanosti, pogotovu kod mladih, mora podići na viši nivo kako bi lakše razlikovali ovu vrstu ljudi ili firmi od onih koji zaista nude rešenja. Na taj način oni koji su loši moraće ili da poprave svoju uslugu ili da ugase firmu. Oni koji su dobri opstaće i onda će morati svoje usluge stalno da unapređuju i tako da se takmiče sa konkurencijom. Tako se napreduje.

miljan.wordrpess.com