Изазов развоја предузетништва сачекао је наше грађане потпуно неприпремљене. Као и у многим областима живота, наши грађани нису имали подршку државе. Грађани између 20 и 40 година почели суда раде приватне послове у времену санкција, хиперинфлације, нестабилне инфраструктуре итд. Међутим, оно што се занемарује је да су ти људи живели и школовали сe у југословенској верзији комунизма и нису имали искуства у вези с тим како слободно тржиште функционише.

До 2000. године предузетници у СРЈ суимали бројна ограничења. Поред оних које намеће капиталистички систем они су имали и нелогичне законске акте, гломазну бирократију, споро и корумпирано судство, велику количину производа и услуга чије цене контролише држава, сиву економију, неприватизоване државне фирме, огроман број запослених који не примају плате...

Данас је ситуација нешто боља: олакшано је оснивање предузетничке радње, курс динара је релативно стабилан, царине на увоз се смањују, укинуте су визе за путовање у ЕУ, плате су вишеструко веће, сива економија је смањена, инфлација је подношљива... Међутим, на другој страни су: спора администрација, превише прописа и институција контроле, споро решавање судских спорова, велики број такса, неразвијена привреда, лоша инфраструктура јужно од Београда, скупи кредити, злоупотреба монопола...

Надаље, на релевантним факултетима у нашој земљи се не изучава предузетништво или се изучава у скромном обиму. Оваква ситуација даје стимуланс лажним интелектуалцима и „продавцима магле”.Управо је ово право поднебље за злоупотребу људи који желе да поштено раде, запосле друге и поштено зараде. Наши потенцијални, садашњи и будући предузетници не знају шта им тачно недостаје да би напредовали. Многи сматрају да једино што им недостаје јесте – новац. Други сматрају да су им потребне везе и послови „испод жита”. Наравно да се без новца не може замислити пословање нити без добрих познанстава. Нико тим људима није, међутим, рекао да је сујета један од главних „убица” предузетника. Оне који су ипак успели да савладају своју сујету и да питају за савет сачекали су бројни курсеви, семинари, интернет стране и државне институције да им „помогну”.

Не желим да сумњам у добру вољу државе да помогне предузетништву. Држава је основала Фонд за развој и Агенцију за развој малих и средњих преузећа, али још неколико институција се баве овим проблемом. Међутим, резултати нису добри, што значи да се нешто мора мењати.Већина оних који су ишли на курсеве, семинаре, часове и покушали да се више информишу, наишли су на људе у оделима који су са осмехом говорили језиком који они готово да не разумеју. Акције, берза, фондови, маркетинг, „адвертајзинг”, „тотал дизајн”, брендинг, операциони и пројектни менаџмент, управљање трошковима...Теособеим причају занимљиве приче, користе ове термине, забављају их. Слушаоцима је лепо док су ту. Међутим, шта су они од тога могли да примене у свом послу? Готово ништа. А шта су добили „продавци магле”? Изузетан хонорар.

Приметно је да се ниво информисаности, поготову код младих, мора подићи на виши ниво како би лакше разликовали ову врсту људи или фирми од оних који заиста нуде решења. На тај начин они који су лоши мораће или да поправе своју услугу или да угасе фирму. Они који су добри опстаће и онда ће морати своје услуге стално да унапређују и тако да се такмиче са конкуренцијом. Тако се напредује.

miljan.wordrpess.com