У пољопривреди нема ништа компликованије од производње млека. Мало је рећи да одгајивач мора да зна бар десетак заната. Ту спада све: њиве – да се произведе сточна храна; фарма – стаје, објекти за храну, за стајњак, за простирку; стока – краве, јунице, бикови, телад; рад – врло сложен, свакодневна исхрана, мужа, чишћење, нега, осемењавање, тељење.

Најтеже пада то што се сваког дана у стаје мора ући бар два пута. Чак се ни половина једног дана не може „прескочити”! Само, како вредновати тај ентузијазам? Да ли преко – цена млека? Како одредити ону цену која би колико-толико задовољила произвођаче? Произвођачи млека су веома „шарен” свет: у истом селу, под сличним условима, неко држи 20–30 крава и испоручи годишње сто или чак двеста хиљада литара млека, а у комшилуку неко држи само две-три краве и „напабирчи” некако од пет до десет хиљада литара.

Пре неколико година, када је откупна цена млека у земљама ЕУ пала на око 25 центи (литар), слушао сам у Естонији како они производе млеко за мање од 20 центи! Тада су постигли рекорд у извозу: више од 70 одсто њиховог млека одлазило је преко границе те лепе земље! Рачуница им је била јасна: једноставне – јефтине стаје, добре краве, врло јефтина и квалитетна сточна храна (на бази силаже трава!), мало рада (један радник на око 50 крава).

Почетком децембра прошле године група одгајивача из општине Медвеђа пажљиво је слушала једног одгајивача око 40 крава у Аустрији. Рече како од добрих крава, које добијају само траву-сено-сенажу, остаје више пара у џепу него да их „кљука” скупим концентратима.

Пре неколико недеља, на једном предавању са одгајивачима крава недалеко од Београда, сазнао сам бар две важне ствари: а) нико није био задовољан откупном ценом млека; б) нико није знао колико га стварно кошта млеко које излази из његове стаје!

Од њих двадесетак, било је и њима јасно, њих пет-шест важе као одлични одгајивачи, а подједнак је број оних, који су познати као – супротни. Код првих: стаје чисте, светле и пуне свежег ваздуха, краве леже удобно, одгајивач је често с њима и када није баш потребно, познаје и воли сваку, а свака њега. Код оних других – све супротно! У току предавања сложили смо се бар у томе: са истом откупном ценом млека једнима остане који динар по литру, а други никако да се „покрију”!

Споменути одгајивачи из Медвеђе су сазнали још нешто. Сваке године удружења одгајивача крава праве неку врсту биланса по фармама. Између осталог и о томе колики су стварни трошкови млека на некој фарми. Тада најбољи, они који производе најјефтиније млеко, првих 25 одсто, трљају руке, неких 50 одсто су средина, они некако опстају, а последњих 25 одсто (који производе скупо!) морају да размисле – да се побољшају или да дигну руке од производње млека. У свему овоме има још једна „стварчица”. То је квалитет: за најбоље млеко додатна цена зна да буде чак до 10 одсто виша у односу на редовну. То данас лако постижу добри одгајивачи крава, ако су им краве здраве, држе се у добрим условима, хране добром храном, мужа обавља искључиво – машински.

Откупна цена млека је веома важна за стабилност производње млека у некој држави. Она мора да се заснива на реалним производним трошковима, мада је тешко доћи до тога колико износе стварни трошкови. Тешко – али и могуће. И то, у сваком домаћинству. Тада настаје питање: шта је све урадио одгајивач крава? Да ли је, на пример, на њиви по једном хектару произвео храну за пет, за десет или чак за петнаест хиљада литара млека? Да ли је свакој крави дао све што (баш њој!) треба, па од ње добио оно, што (баш она!) може да пружи? Да ли је схватио да је десет крава једнако десет ћуди? Да ли је сазнао колико је утрошио – као што зна колико је добио за своје млеко. Да ли зна да може и са 30 динара (литар) да буде „позитиван”, као што може и са 35 да буде „испод црте”!

Колико год да је (заиста) веома заслужан за то што је управо произвођач најдрагоценије намирнице, толико га то и обавезује на објективан однос. Јер његов производ жељно чека и маса оних којима сваки динар у сваком дану много значи. Било би добро да заједно и произвођач и потрошач млека гласно кажу: срамота је тражити (на пример) 40 динара (литар), ако се и са 30 просечно добри одгајивачи крава могу да задовоље.

универзитетски професор у пензији