Одговоре Србије на обиман упитник Европске уније тешко је и на леђима носити, а камоли прочитати. Писали су их многобројни тимови стручњака, те су и за анализу текста неопходне читаве групе људи. Физички је немогуће усредсредити се за кратко време чак и на само једну област, рецимо здравство, па остаје да се и у оквиру те теме приступи даљем фокусирању. Задржимо се на сегменту о јавном здрављу (око 100 страна у оквиру поглавља 28).

Први утисак указује на низак ниво писмености и журбу, што је оличено у изненађујуће великом броју правописних, логичких и типографских грешака. Стилови су различити, али за цео текст су заједничке тешкоће да се, нарочито у дужим реченицама, одржи слагање у роду, броју и падежу, да се мисао логички срочи. Отуда се наилази на синтагме „морталитет... људских ресурса”, „смањење пушача”, „ризико” фактори и сличне.

Низ проблема настаје услед погрешног превода на српски, па се „рак” своди на „карцином”, тј. само на један његов облик, пише се о употреби „антимикробиолошких” уместо антимикробних супстанција, и о „смањењу оптерећења рака” када је реч о оптерећењу друштва том болешћу. Помињу се „стандарди eвропских стандардизованих тела”, мада се мисли на установе за стандардизацију. Анегдотски звучи и кад се европски комесари назову делегатима, па њихова заједничка изјава о одређеном четворогодишњем подухвату у преводу гласи: „Заједничка Комуникација је покренула четворогодишње друштво...”

Преводиоцима на енглески, који су се знатно професионалније, мада буквално, држали добијеног текста, остало је да се, уз савладавање отуђеног бирократског језика, носе с таквим и сличним недаћама. Њихова посредничка мисија неретко није могла бити успешна те, примера ради, када се у оригиналу неколико пута наведе да су трошкови за лечење у иностранству за милион пута већи од стварних, та бесмислица се у преводу смањи 1.000 пута, али још увек остане исто толико пута умножена у односу на стварност („EUR 2,454,976,303”).

Сличне аљкавости су скоро правило, па се из формулација како ће нека стратегија бити усвојена „до краја другог квартала 2010. године”, или поступак „окончан у октобру 2010.” – јасно види да је текст писан пре више месеци, можда и у друге сврхе, али да никоме није било стало да га касније редигује. Упадљив немар се уочава и када се број здравствених радника ограничи само на запослене у државном сектору, и затим упореди са свим њиховим радно активним колегама у Европи; када се мешају болести и стања, заборављају неки од водећих народноздравствених проблема, попут депресије, или се без објашњења и на споран начин приказују стопе смртности.

Постоје, с друге стране, незграпни напори да се стварност „лакира”, рецимо да се званични подаци о утицају алкохола на грађане Србије измене тако да се повећа логичност налаза, али на штету истине, или да се поносно закључи како ,,безбедне изворе воде за пиће користи 99,1 одсто популације”, уз прећуткивање да су они загађени много чешће него у Европи. У слична „шминкања” спада и тврдња да је визија реформе здравства већ „преточена у законска акта”, мада су заобиђени неки важни елементи те визије, попут тржишног модела финансирања и учешћа приватног сектора.

Осим „онеобичавања стварности”, постоје и друге тактике избегавања непријатних питања. Некад се уместо одговора читалац затрпава фразама и баналностима на нивоу општих истина садржаних у уџбеницима „Природа и друштво” за млађи узраст, као рецимо: ,,Утицај загађења ваздуха доприноси развоју хроничних респираторних болести”. Једна од упадљивих тактика је и давање истих одговора на различита питања. Понављају се читаве странице, некада са педесетак, некада са седамдесетак редова, по принципу „сто пута ме питај” (додуше, различито), „сто пут’ ћу ти рећи” (једно исто).

Ако у ЕУ нису способни да открију све ове пропусте, можда су у праву они који мисле да им ваља подвалити. Међутим, у такав исход се не треба поуздати.

 професор универзитета