Optimističke izjave o izlasku iz recesije neumoljivo sustižu jedna drugu: Dve najveće evropske privrede, Nemačka i Francuska, u drugom kvartalu ostvarile su privredni rast; privreda SAD pokazuje prve znake oporavka, doduše simbolične i prilično kolebljive; potpredsednik kineske vlade je još krajem prošlog meseca izneo uverenje da kriza jenjava; Velika Britanija i Japan ne iskazuju dalji trend uvećanja negativnih pokazatelja; Rusija je tome veoma blizu.

Čini se da se kraj polako nazire. Još nije nadohvat ruke, još će se stvari na mahove dodatno komplikovati, ali je jasno da nema govora o smrtno pesimističkim predviđanjima, po kojima je recesija trebalo da traje do 2015. ili čak 2020.

Nije jasno da li će se prognozeri takvog toka krize (sejači panike) bar malo postideti zbog svojih kardinalnih grešaka, pošto još nije došlo vreme kad mogu biti i zvanično prozvani. Ali šta je sa onima koji su lansirali katastrofične scenarije krize zasnovane na totalnom raspadu postojećeg sistema svetske ekonomije, počevši od odustajanja od baznih principa do uništenja njenih najvažnijih institucija?

Sećate li se priča o masovnom iščitavanju Marksovih radova i najava implementacije njegovih ideja u novi iz pepela vaskrsli sistem svetske ekonomije?

O tome da je postojeći sistem davno prevaziđen (kriza ga je samo dotukla), pa će biti zamenjen nekim potpuno novim, u kojem će se mnogi bazni principi zasnivati na (starim) Marksovim idejama? Ili, pak, tvrdnji da od postojećih finansijskih institucija neće ostati ni kamen na kamenu („ništa više neće biti kao pre”)?

A, šta se promenilo? Da li je hijerarhijski sistem akcionarstva nestao? Da li svetske berze, i sistem rada koji one reprezentuju, i dalje egzistiraju? Šta se promenilo u načinu rada Svetske banke ili MMF-a? Određene promene, koje su tek u najavi, idu u pravcu njihovog daljeg jačanja, odnosno eliminisanja uočenih nedostataka. Svetska ekonomska kriza je kod njih imala ulogu jačeg vetra koji je uskovitlao decenijama taloženu prašinu i ništa više.

Kakve je suštinske promene ova kriza dosad donela? Uglavnom došlo je do preraspodele odnosa unutar postojeće strukture sistema. Sama struktura je, tu i tamo, neznatno oštećena, ali je nesumnjivo došlo do značajnih pomeranja težišta materije.

A, kad god dolazi do preraspodele supstance, neminovno je pitanje: u čiju korist? Tražeći odgovor na ovo, otvaramo još jedno ključno pitanje (nakon samog početka krize, namerno ili ne, skrenuto u drugi plan): ima li svetska ekonomska kriza svoje idejne tvorce i kontrolore? Povezanost ovih pitanja zasniva se na jednostavnoj logici – ukoliko postoje inicijatori (i kontrolori) krize, na njih će najpre ukazati eventualna koncentracija ostvarene koristi.

Sve one, koji u ovako postavljenoj hipotezi odmah vide bljutave primese kojekakvih teorija zavera treba podsetiti da u nauci postoji nešto što se naziva determinisanom teorijom haosa. Sistemi čije se stanje prirodno vremenom menja, ali u „malim obrocima”, mogu zapasti u izuzetno haotično stanje inicirani promenama naizgled zanemarljive veličine (Lorencov efekat leptira: „Kad leptir mahne krilima u Brazilu to može dovesti do tornada u Teksasu”).

Ma koliko ponašanje takvog sistema izgledalo haotično, ono podleže određenim zakonitostima koje ga determinišu. Pretenciozno bi bilo tvrditi da je, kad je reč o ekonomskom haosu, moguće kontrolisati serije slučajnosti unutar generalnog procesa, ali kontrola krajnjih granica haosa sigurno ne spada u domen naučne fantastike. Zato, ipak, analitički posmatrajmo ono što se dosad stvarno dogodilo:

1. U velike svetske korporacije uložena su ogromna finansijska sredstva. Moćne zemlje ubrizgale su na stotine milijardi u oporavak posrnulih giganata, ali tako raspoređenih da u najvećem broju slučajeva ne prouzrokuju pad dotadašnjih većinskih akcionara. Istine radi, određen broj uglednih ekonomista zastupa sumnjičav stav o realnoj podlozi takvog novca, ali je on nesumnjiva pokretačka snaga pogotovo u tim količinama. Posebno što su, pre krize, svi značajniji izvori bili iscrpljeni. A i oporavak nekih od pomenutih giganata je evidentan.

2. Male države ulaze u sumanutu trku za novim kreditima. Unutar tih zemalja praktično ne postoje otpori novom zaduživanju jer, zaboga, treba preživeti ovu svetsku ekonomsku krizu. To dovodi do dodatnih prava na monitoring nad njima (na dodatni uticaj „spolja”), odnosno do pospešivanja obamrlog procesa globalizacije sa svim njegovim prednostima i manama.

3. Problem realno enormnih viškova uposlenih rešava se brzo i efikasno. Kako bi se, inače, neka ugledna banka u zemljama sa uređenim sindikalnim pravima mogla osloboditi viškova od par hiljada zaposlenih bez stravičnih potresa? Povećan broj nezaposlenih ostaće trajna posledica, s tim što će u moćnim ekonomijama to biti kompenzovano većim socijalnim izdvajanjima, a u onim drugima daljim zaduživanjima i rapidnim padom cena radne snage na tim tržištima.

Ovo su samo neke teze o pravoj suštini krize. Cilj je pokrenuti pravu raspravu o daljem toku i posledicama krize, bez ničim opravdanih, a i te kako ustaljenih mišljenja.

*konsultant za poslovne rizike i krize