Оптимистичке изјаве о изласку из рецесије неумољиво сустижу једна другу: Две највеће европске привреде, Немачка и Француска, у другом кварталу оствариле су привредни раст; привреда САД показује прве знаке опоравка, додуше симболичне и прилично колебљиве; потпредседник кинеске владе је још крајем прошлог месеца изнео уверење да криза јењава; Велика Британија и Јапан не исказују даљи тренд увећања негативних показатеља; Русија је томе веома близу.

Чини се да се крај полако назире. Још није надохват руке, још ће се ствари на махове додатно компликовати, али је јасно да нема говора о смртно песимистичким предвиђањима, по којима је рецесија требало да траје до 2015. или чак 2020.

Није јасно да ли ће се прогнозери таквог тока кризе (сејачи панике) бар мало постидети због својих кардиналних грешака, пошто још није дошло време кад могу бити и званично прозвани. Али шта је са онима који су лансирали катастрофичне сценарије кризе засноване на тоталном распаду постојећег система светске економије, почевши од одустајања од базних принципа до уништења њених најважнијих институција?

Сећате ли се прича о масовном ишчитавању Марксових радова и најава имплементације његових идеја у нови из пепела васкрсли систем светске економије?

О томе да је постојећи систем давно превазиђен (криза га је само дотукла), па ће бити замењен неким потпуно новим, у којем ће се многи базни принципи заснивати на (старим) Марксовим идејама? Или, пак, тврдњи да од постојећих финансијских институција неће остати ни камен на камену („ништа више неће бити као пре”)?

А, шта се променило? Да ли је хијерархијски систем акционарства нестао? Да ли светске берзе, и систем рада који оне репрезентују, и даље егзистирају? Шта се променило у начину рада Светске банке или ММФ-а? Одређене промене, које су тек у најави, иду у правцу њиховог даљег јачања, односно елиминисања уочених недостатака. Светска економска криза је код њих имала улогу јачег ветра који је усковитлао деценијама таложену прашину и ништа више.

Какве је суштинске промене ова криза досад донела? Углавном дошло је до прерасподеле односа унутар постојеће структуре система. Сама структура је, ту и тамо, незнатно оштећена, али је несумњиво дошло до значајних померања тежишта материје.

А, кад год долази до прерасподеле супстанце, неминовно је питање: у чију корист? Тражећи одговор на ово, отварамо још једно кључно питање (након самог почетка кризе, намерно или не, скренуто у други план): има ли светска економска криза своје идејне творце и контролоре? Повезаност ових питања заснива се на једноставној логици – уколико постоје иницијатори (и контролори) кризе, на њих ће најпре указати евентуална концентрација остварене користи.

Све оне, који у овако постављеној хипотези одмах виде бљутаве примесе којекаквих теорија завера треба подсетити да у науци постоји нешто што се назива детерминисаном теоријом хаоса. Системи чије се стање природно временом мења, али у „малим оброцима”, могу запасти у изузетно хаотично стање иницирани променама наизглед занемарљиве величине (Лоренцов ефекат лептира: „Кад лептир махне крилима у Бразилу то може довести до торнада у Тексасу”).

Ма колико понашање таквог система изгледало хаотично, оно подлеже одређеним законитостима које га детерминишу. Претенциозно би било тврдити да је, кад је реч о економском хаосу, могуће контролисати серије случајности унутар генералног процеса, али контрола крајњих граница хаоса сигурно не спада у домен научне фантастике. Зато, ипак, аналитички посматрајмо оно што се досад стварно догодило:

1. У велике светске корпорације уложена су огромна финансијска средства. Моћне земље убризгале су на стотине милијарди у опоравак посрнулих гиганата, али тако распоређених да у највећем броју случајева не проузрокују пад дотадашњих већинских акционара. Истине ради, одређен број угледних економиста заступа сумњичав став о реалној подлози таквог новца, али је он несумњива покретачка снага поготово у тим количинама. Посебно што су, пре кризе, сви значајнији извори били исцрпљени. А и опоравак неких од поменутих гиганата је евидентан.

2. Мале државе улазе у сумануту трку за новим кредитима. Унутар тих земаља практично не постоје отпори новом задуживању јер, забога, треба преживети ову светску економску кризу. То доводи до додатних права на мониторинг над њима (на додатни утицај „споља”), односно до поспешивања обамрлог процеса глобализације са свим његовим предностима и манама.

3. Проблем реално енормних вишкова упослених решава се брзо и ефикасно. Како би се, иначе, нека угледна банка у земљама са уређеним синдикалним правима могла ослободити вишкова од пар хиљада запослених без стравичних потреса? Повећан број незапослених остаће трајна последица, с тим што ће у моћним економијама то бити компензовано већим социјалним издвајањима, а у оним другима даљим задуживањима и рапидним падом цена радне снаге на тим тржиштима.

Ово су само неке тезе о правој суштини кризе. Циљ је покренути праву расправу о даљем току и последицама кризе, без ничим оправданих, а и те како устаљених мишљења.

*консултант за пословне ризике и кризе