Сви су знали када је требало високообогаћени уранијум да буде тајно превезен из Србије у Русију. Истрчао се министар пред посланицима.

Али није баш увек тако. Поверљива научна пошта одаслата је авионом крајем јуна прошле године у Кину а да то нико није сазнао, ни обелоданио. Шта је то, дакле, морало с највећим опрезом да се чува од радозналих ушију и очију?

„Политика” је пре шест година прва упозорила на изненађујућу чињеницу да међу 500 одабраних светских универзитета (Academic Ranking of World Universities) нема ниједног из наше земље! Од најближих високошколских установа једино се појавио Сегедин. Шта то, у ствари, значи?

Када читате и слушате овдашње званичнике и предаваче, стећи ћете погрешан утисак да је наше високо школство у самом европском и светском врху. Харвард и Стенфорд у САД, Оксфорд и Кембриџ у Великој Британији, Сорбона у Француској и, као да се подразумева, одмах неки српски универзитет. Нико се никада није запитао на основу којих мерила су изрицане такве самохвале.

Крајем 2005. године обелодањени су налази истраживања у којем су разврстане високошколске установе у свету. Међу 500 са свих континената није било ниједне – са нашег подручја.

Истраживачи са Шангајског универзитета (Кина) од 2003. сваке године састављају овакве листе, узимајући у обзир најстроже научне захтеве према којима самеравају нечији учинак: квалитет образовања, вредност факултета, научни допринос и величину установе. Квалитет образовања се поткрепљује бројем свршених високошколаца нобеловаца (физика, хемија, медицина и економија) и носилаца највишег одличја за математику. Вредност факултета се исказује збиром једних и других и листом најпомињанијих (цитати) научника у 21 истраживачкој области. Научни допринос се мери укупним скором објављених чланака у „Сајенсу” и „Нејчеру” и у водећим часописима који се цитирају. А у величину установе улази сразмера између претходних пет чинилаца и збир запослених с пуним радним временом.

Када се све то зброји, испостави се да и даље убедљиво предњаче САД.

У међувремену се мало тога променило у светским размерама, а из Србије је, дакле, прошле године одаслата тајанствена пошиљка на адресу поменутог Шангајског универзитета. Какви су то подаци прослеђени кинеским истраживачима?

Београдски универзитет се лане упустио у јединствен подухват у нас да у следеће две или више година доспе на списак 500 најбољих високошколских установа из целог света. Елем, уз подробно образложење прослеђен је предлог, поткрепљен траженим показатељима, да се најстарија високошколска установа код нас уврсти на чувену шангајску листу.

Из приложених података очигледно је, наиме, да је 2010. завредео да се нађе на лествици од 401. до 500. места. Као доказ наведено је да се у бодовима изједначио с два кинеска – Универзитетом Вухан и Универзитетом Кјунг Хи – нарочито у три категорије (све три подразумевају скор у врхунским научним часописима који се најчешће цитирају).

Из далеког кинеског метрополиса стигао је штур и немушт одговор да још нису у стању да га упишу на знаменити списак, упркос вишекратном настојању из Србије да се објасни зашто је Београдски универзитет изостављен. И тачка. Ниједне речи да ли (ни)су пошиљаоци били у праву, а изостало је објашњење зашто Београд није могао да се изједначи с два речена кинеска града.

Али битка за Шангај се наставља, Србија не сме да клоне духом. Зашто?

Зато што свеопшти (друштвени) бољитак није остварљив без високог вредновања знања и образовања, у Европу (и свет) једино могу да нас уведу високообразовани и технолошки описмењени људи. У противном, наставиће се „одлив мозгова” који не јењава.

Узалуд политичари из дана у дан најављују „чаробне пречице” којима ће убрзати наш корак у будућност. Како ли се од толиких обећања већ нису уморили?