За 4. фебруар у главном граду Русије најављено је одржавање протестног марша под називом „За поштене изборе”. За првобитно планирану трасу проласка колоне демонстраната поред Кремља није добијена сагласност градских власти, ипак, на инсистирање организатора, усаглашена је траса до већ познатог Трга Балотнаја. Најновија збивања у Москви поједини експерти пореде са „наранџастом револуцијом” 2004. у Кијеву, или првом од „обојених револуција”, 2000, против режима Слободана Милошевића, у Београду. Међутим, то није у потпуности исправно.

Као прво, украјински Мајдан (трг у центру Кијева) као и то што је српска омладина заузела скупштину резултат су претходних обимних кампања: вишегодишњих акција демократске опозиције „Украјина без Кучме”, у првом случају, и моралне учмалости и деморализације након ратова у Србији, у другом случају. Русија је у двехиљадитим, за разлику од суседних држава, била случај за себе, централизујући и стабилизујући сопствени простор после „опасних деведесетих”. А митинзи и активност опозиционара ограничавали су се акцијама уз учешће тек неколико стотина људи.

Друго, планови деловања и српских и украјинских револуционара били су јасно замишљени: влада народног поверења ДОС или кабинет министара у сенци у које су улазили сви главни опозициони лидери, за опозицију је уобичајена пракса. Међу руским опозиционарима уочљиво је одсуство чак и најприближнијих програма деловања, што заиста изненађује, а што се објашњава чињеницом да међу њима и нема јединства.

Заседања организационог комитета „За поштене изборе”, која је могуће пратити на интернету у „он-лајн” режиму, пуна су спорова и међусобних објашњавања учесника, а прислушкивани телефонски разговори, које преноси руско издање „Лајфњуза”, садрже солидну количину несанкционисаних непристојности, које поменути упућују једни другима. Управо стога, до сада, ништа нисмо чули о било каквој „влади у сенци” руске опозиције. Тешко да ћемо и чути – у ситуацији у којој је реч о случајном савезу људи, које је, колико јуче, било немогуће замислити заједно у једној сали – а управо тако можемо да окарактеришемо састав поменутог организационог комитета.

Ипак, главна разлика између руских „зимских” протеста и српске или украјинске револуционарне „јесени” је – одсуство заједничког вође, под чији барјак би били спремни да стану сви опозиционари.

Часопис „Тајмс” објавио је на својој насловној страни фотографију познатог блогера и адвоката Алексеја Наваљног, указујући на њега (као на могућег вођу). Будимо искрени, поменути млади човек (35 година) свакако има политичку перспективу, али он је прилично неискусан и млад да би већ сада постао ауторитет и прави лидер руског протеста.

Њега је могуће упоредити са украјинским колегом – бившим лидером младих револуционара и руководиоцем „наранџасте” партије „Пора” („Време је”) Владиславом Каскивим (39) који већ годину дана ради као шеф Државне агенције за инвестиције и националне пројекте у влади Виктора Јануковича, против којег је пре седам година позивао народ да изађе на Мајдан. Један од вођа некада у Србији познатог покрета Отпор – Бранимир Николић – скончао је много трагичније, обесивши се 2010, зато што, како су казали његови другови, „није више могао да трпи неправду”.

За разлику од искусних Војислава Коштунице или Виктора Јануковича, иза којих је стајало много година рада у државном апарату (први, посланик парламента Србије од 1990. до 1997. други, председник владе Украјине 1999–2001), Алексеј Наваљни не поседује велику политичку тежину у очима својих следбеника. Он може, једноставно, да буде неко иза кога би се крили други, не тако пријазни људи. На пример, руски националисти, на чијим маршевима је господин Наваљни протеклих година често учествовао. Националисти би могли Наваљног да искористе као привременог председника владе, једнако као и, својевремено, бољшевици Александра Керенског који је управљао Русијом од августа до новембра 1917, а да би, потом, сами преузели власт.

Тако нешто се већ догодило.

Директор Руско-украјинског информативног центра, публициста и политиколог