Концепцијски немачки доприноси увек су се подразумевали и то би и у будућности требало тако да остане. При том додуше не би требало да доносимо преурањене закључке о далекој будућности. Промене уговора ионако могу само делимично да коригују чињенице које су постигнуте пре двадесет година у Мастрихту, као и недостатке и грешке. Данашњи предлози измене важећег уговора из Лисабона делују ми недовољно корисно за непосредну будућност, ако се сетимо досадашњих потешкоћа са националним ратификацијама или са негативним резултатима референдума.

Стога се слажем са италијанским председником Наполитаном који је крајем октобра у свом упечатљивом говору тражио да се сви данас концентришемо на оно што се данас мора учинити и да сви исцрпимо све могућности које нам нуди важећи уговор ЕУ, посебно када се ради о јачању буџетских прописа и економске политике у еврозони.

Тренутна криза органа Европске уније основаних у Лисабону не сме да потраје годинама! Са изузетком Европске централне банке сви остали органи – Европски парламент, Европски савет, Европска комисија у Бриселу и савети министара – постигли су мало тога када се ради о превазилажењу акутне кризе банака 2008. и посебно дужничке кризе држава која је настала након ње.

За превазилажење данашње кризе у ЕУ не постоји рецепт. Биће потребно повући више потеза, делимично истовремено, делимично постепено. Неће бити потребна само способност процене и одлучност већ и стрпљење! При том ми Немци европским партнерима не смемо ни своје економско ни социјално уређење, а ни свој федерални систем, нити буџетско ни финансијско уређење да представљамо као мерило или узор већ само као примере у постојећем великом броју могућности.

Сви заједно сносимо одговорност за будући утицај у Европи онога што Немачка данас чини или не чини. За то нам је потребно да будемо разумни, али не само то, већ и да имамо осећај за наше суседе и партнере.

У једној значајној ствари слажем се са Јиргеном Хабермасом, који је недавно говорио о томе како „...сада први пут у историји ЕУ доживљавамо пад демократије!”. И заиста: нису само Европски савет са својим председницима и Европска комисија са својим председницима и разни савети министара и читава бриселска бирократија заједнички гурнули у страну демократски принцип!

Својевремено, када смо увели директне изборе за Европски парламент, ја сам се преварио мислећи да ће парламент успети сам да добије на значају. Међутим, до сада он није имао никакав препознатљив утицај на превладавање кризе, јер његове седнице и одлуке до сада нису имале јавни утицај.

Стога желим да апелујем на Мартина Шулца (Мартин Шулц је немачки политичар из редова СПД-а који је од 1994. члан Европског парламента, а од 2004. је председник посланичког клуба Социјалдемократске партије Европе у Европском парламенту): крајње је време да ви и ваше хришћанско-демократске, социјалистичке, либералне и зелене колеге заједнички и драстично подигнете свој глас у јавности. Вероватно да је за овакав потез Европског парламента погодна област надзора над банкама, берзама и њиховим финансијским инструментима која је од самита Г 20 2008. године остала објекат недовољне посвећености.

Заиста су десетине хиљада трговаца финансијама у САД и у Европи, а поред њих и неке рејтинг агенције узеле за таоце политички одговорне владе у Европи. Није за очекивати да ће Барак Обама учинити нешто против тога. Исто важи и за британску владу. Истина је да су владе читавог света 2008–2009. године спасиле банке гаранцијама и новцем пореских обвезника. Али већ од 2010. ово стадо веома интелигентних финансијских менаџера склоних психозама поново игра своју игру за профит и бонификацију. То је хазардерска игра која се игра на штету свих оних који не учествују у њој и Марион Денхоф и ја смо је још деведесетих година критиковали као опасну по живот. (Марион Денхоф – новинарка, главна и одговорна уредница недељника „Ди цајт”. Била је једна од најзначајнијих публицисткиња после Другог светског рата у Немачкој, залагала се за уједињење држава источног блока са државама запада, ауторка је више од 20 књига. Преминула је 2002. године.)

Ако нико други неће да реагује, морају да реагују чланице еврозоне. У томе им може помоћи члан 20 важећег Уговора о ЕУ из Лисабона. Тамо је изричито предвиђено да поједине или више држава чланица ЕУ „могу између себе да започну јачу сарадњу”. Државе које заједнички користе евро требало би да покрену регулисање свог заједничког финансијског тржишта које ће важити за еврозону. То се односи на одвајање нормалних пословних банака од осталих инвестиционих и банака у сенци, на забрану празних продаја вредносних папира на неко време, затим на забрану трговине дериватима уколико је берза није званично одобрила – па све до ефикасног ограничења послова рејтинг агенција које нико није надзирао и који се односе на еврозону.
Сутра: Време је за побуну против банкарског лобија