Тужилац сам, тим се дичим

Куцнуо је дуго чекани час. Почиње примена новог законика о кривичном поступку, који је свега неколико месеци након доношења, а пре почетка примене, једном већ мењан. Није то само „податак за Риплија”, већ говори и о квалитету тог текста.

Истрага је у погледу кривичних дела организованог криминала поверена јавном тужиоцу, а нека се за следећу годину „припреме и окривљени за остале деликте”. То се у медијима означава као кључна новина. Историјски посматрано, није то баш толико ново.

Тужилачка истрага је већ постојала у првој деценији након Другог светског рата и револуције, када је јавно тужилаштво у социјалистичкој Југославији било организовано по систему совјетске прокуратуре и када су „кадрови све решавали”. Тадашња искуства нису била баш сјајна, додуше како за кога.

И у многим другим европским државама истрагу води државни тужилац, али је у већем делу Европе, а посебно у тзв. старим европским државама, чији су нам правни системи традиционално служили као узор, попут Немачке и Аустрије, дужност суда да у кривичном поступку утврди истину. У Србији се то од суда више не захтева. Странке ће саме изводити доказе, а суд се у то може, али и не мора мешати, а како нема дужност ни да тежи истини, тешко је очекивати да ће бити доказно активан.

Новокомпонована „српска истрага” не личи много на типичне европске тужилачке истраге. Она чак није ни „америчка”, јер у САД истрагу претежно води полиција и она је углавном неформална. Нова истрага у Србији највише подсећа на „хашку истрагу”. Тај тип поступка је веома компликован и скуп, а о његовој ефикасности довољно говори просечна дужина суђења па и критике из самог Хашког трибунала, попут оних које често износи некадашњи немачки судија у Хагу проф. Шомбург.

Суђење је сада у Србији конципирано потпуно страначки. Доказе изводи прво једна странка, а онда њима опонира супротна странка и обрнуто. То је и лаицима познато из америчких филмова, када вешти адвокати настоје да импресионирају пороту. Али у Србији нити има пороте, нити ће сваки окривљени имати помоћ адвоката. Одбрана по службеној дужности је резервисана само за тежа кривична дела. И тако ће равноправни „такмац” јавном тужиоцу као правнику са положеним правосудним испитом, бити најчешће неки неуки, а често и полуписмени окривљени. Зна се каква је образовна структура већине наших грађана, а нарочито типичних окривљених. И онда ће такав окривљени имати на располагању формално иста правна „оружја”, као и јавни тужилац. Прав(н)ично зар не?

Држава улаже велика средства у обуку судија и јавних тужилаца, али никоме не пада на памет да обучава адвокате, а камоли окривљене. Може звучати на први поглед комично да би сада требало „тренирати окривљене”. Не можемо „коцком” бирати грађане који су потенцијални окривљени, мада и то можда може пасти на памет неком ентузијастичком реформатору. Тешко је и актуелном окривљеном, организовати „курс” пре почетка суђења. Ако су странке равноправне и саме изводе „своје” доказе, онда све што има једна странка, мора имати и друга, па то важи и за обуку. Окривљени се може обратити Суду у Стразбуру, тврдећи да је његов неуспех у доказној утакмици резултат начелно инфериорног положаја у односу на јавног тужиоца.

Обрнуто, појавиће се „нарко-босови” и сумњиви тајкуни са врхунским адвокатским тимовима, који ће можда и доминирати над неким јавним тужиоцима у доказном „двобоју”. Богати ће моћи да воде и своје паралелне истраге, ангажовањем приватних детективских агенција, јер нови законик даје и такве могућности, што такође није могуће у већини европских држава.

Небулозна је тврдња да је закон до сада „приморавао” суд да „држи страну” јавном тужиоцу. Додуше, можда су неке судије то у пракси и чиниле, али не због важећег закона, већ из других ванправних разлога. Тиме су они у ствари, потенцијално сами вршили одређена кривична дела против службене дужности. Такве „судије” то могу чинити и сада. У том нечасном послу их не може спречити нови законик.

То што је суд дужан да утврди потпуно и тачно чињенично стање никако не значи да он тиме треба да „докаже” оптужницу, јер суд настоји да објективно утврди истину, без обзира на то да ли то иде у прилог оптужби или одбрани. Истина није „света крава”, она се некада реално не може достићи, али њој макар треба тежити, а суд треба да поступа „ни по бабу ни по стричевима”.

Професор Правног факултета БУ, председник Удружења правника Србије