Све је наглашенија хегемонија врхунског спорта над спортом-разонодом, масовним спортом за све, рекреацијом, школским спортом и спортом у природи. Преко медија и реклама, давањем важности спортским резултатима, елитни спорт је пример за опонашање, права доминантна норма. Преко модела успеха (шампиони), перформансе (технике), безграничног телесног напора (превазилажење себе у органском ризику), лудачке конкуренције („победити по сваку цену”), борбе „на живот и смрт” (спортска, комерцијална и рекламна агресивност), ,,спортивизација” намеће сопствене законе јавном мњењу. Медијска спектакуларизација физичких и спортских активности спроводи се у име императива спектакла, у коме су велики профити. На ТВ је спорт-спектакл изразит у димензијама: воајеризма (директно видите све, и успорено, уз враћање слике); егзибиционизма (показује се све, прелом кости, крварење, бол, сузе итд.).

Сензација се непрестано тражи. Шампиони су обожавани идоли, богато награђени од држава, поштовани, чак и одликовани. Захваљујући телевизијском добу, велике догађаје, попут олимпијаде, мундијала, прати читава планета. Нема те уметничке манифестације која је кадра да привуче и приближан број гледалаца једног мундијала. Али од свог почетка, олимпијски сусрети су били, и остали, у рукама финансијског капитала. Мeђународни олимпијски комитет функционише као мултинационална фирма, као синдикат удружених интереса, као међународни холдинг који управља великим финансијским и банкарским интересима. МОК је подвргнут сталним пресијама интересних група („Кока-Кола”, „Адидас”, „Најки” итд.), он игра улогу предузимача светске спортивизације у служби крупног капитала. А спорт као институција је капиталистичка институција новог типа, мултинационална фирма света.

Спортски систем једнолично варира исти лајтмотив: ко је најбољи, ко је најјачи, ко је први оборио овај или онај зид рекорда. „Спорт је она џунгла тела и духова у којој се суочавају хероји, полубогови, монструми, џинови, киклопи, звери, и надљуди”, пише француски социолог спорта Жан-Мари Бром. Спортска легенда је епопеја елитних људи које посматраjу обични смртници, који као поклоници присуствују њиховим подвизима. У свету без маште спорт нуди младима могућност да побегну од стварности, у виртуелно. Масе у спортском наркотизовању траже заменска задовољења по свима приступачној цени.

Ризици прелома, физичког страдања, слома организма, многоструко су увећани јер врхунски спорт регрутује будуће шампионе међу све млађим спортистима. То се дешава чак и у претпубертетском узрасту. Врши се насиље над нормалним развојем детета (сетимо се гимнастичарки из социјалистичког лагера, али и данашњих многих спортиста). То доводи до прераног старења. Упражњавају се тзв. преурањене детекције спортиста, ригорозна селекција, преурањена специјализација, биолошке манипулације свих врста (узимање анаболика, претерана медикализација тренинга итд.). Све су то атаци на физички и морални интегритет спортисте, на које, укажимо и то, спортисти најчешће својевољно пристају. То је њихов бег од анонимности, често једина шанса да се „успе” у животу.

Спортско предузеће зависи не само од удруживања капитала и рада (руководство – спортисти), већ нарочито од инвестирања спонзора, финансијских група за притиске, које настоје да донесу што већу рентабилност марки производа, удружујући је уз спортску активност. Све девијације у спорту (мафијашка намештања резултата, финансијски скандали, „црни фондови”, утајивања пореза) објашњавају се и присуством спонзора у спорту. У пракси савремених спортских такмичења уочљиве су тенденције ка деструкцији другога, као и аутодеструкција. Спортска такмичења представљају својом суштином супститут рата међу фирмама и спонзорима, али и државама. Цитирамо социолога Анрија Лефевра: „Спорт је јасно и гласно добио своју институционалну промоцију на разини државе... У овој масовној активности, масе постају пасивне... Државе се сукобљавају преко надметања, шампиона и игара. Шампиони су такође политички производи, као и рекорди”.

*Геополитиколог у Институту за политичке студије