Сада су већ и највећи оптимисти прешли у супротан табор: изгледа да нема више оних који сумњају у то да рецесија постаје брутална. „Ово већ почиње страшно да личи на почетак друге велике депресије”, констатовао је пре неки дан у својој популарној колумни коју објављује „Њујорк тајмс” овогодишњи економски нобеловац Пол Кругман.

Толико о дијагнози. А што се тиче прогноза, евo и пригодног цитата још једног нобеловца из ове науке. „Питање није”, каже Џозеф Стиглиц, „колико дуго ће криза трајати већ како ће изгледати економија кад се из ње изађе”.Судећи по ономе што се у четвртак чуло на једној конференцији одржаној у Паризу, која је била нека врста загревања лидера за нови самит новог форума, Г-20, питање би могло да буде проширено. Није дакле више само реч о дилеми како ће изгледати посткризна економија него и какви ће бити њени темељи, што ће рећи свет и његов поредак. После прича о ремонту идеологије које су се ту и тамо могле чути током прошле године, почетак ове тако је отворио и тему – генералне поправке целокупног система. То је досад најодређеније у оптицај пустио европски политички двојац Меркелова–Саркози. Поменути скуп је, иначе, имао званично име „Нови свет, нови капитализам”, па је био ред да се каже понешто и о једном и о другом. Уз данас већ уобичајене дијагнозе како је прошла униполарна ера и како нема више услова за „свет једне силе”, рекло би се неочекивано лансирана је и теза о неопходности „суштинске промене” система за који се у једном моменту поверовало да је тријумфом над неуспелим експериментом социјализма донео и „крај историје”.

Дошло је, дакле, време да се мења и сам капитализам. О томе су прилично сагласни били и француски председник и немачка канцеларка. „Данашњи капитализам заснован на шпекулацијама је ’изопачен’ и то је ’један неморалан систем’”, изговорио је на поменутом скупу Никола Саркози. Они који су читали божићну посланицу Српске православне цркве, вероватно, били су изненађени да су сличне оцене дали и њени састављачи.

Морална димензија капиталистичког система, иначе, стара је тема (то је први објаснио још Маркс). Актуелни суноврат Волстрита чији је главни покретач била „институционализована похлепа” вратио јој је актуелност. Али како то променити, кад су, како је то својевремено сажео Џон Кенет Галбрајт, управо похлепа и страх главни покретачи система. Похлепа да се има више и страх да све може да се изгуби.

Наговештај правца промена је, по мишљењу Саркозију, да капитализам треба да буде заснован на раду, а не на финансијама. При том „логика тржишта” (и његове „невидљиве руке”) не би требало да буде „оправдање за све”, а поготово не за „неодговорност”.Меркелова је, у складу с немачким прагматизмом, била нешто конкретнија: позвала је да се донесе „повеља о разумној економији” и да се, уз већ постојећи Савет безбедности чија је главна мисија да обезбеђује светски мир, оснује и орган који би се звао економски савет, који би решавао проблеме светске економије.

Ове идеје су се, случајно или намерно, подудариле са идејама и неких америчких интелектуалаца, који полазе од тога да глобална криза захтева и глобалне институционалне механизме за њено решавање. Мада, када се све што се тим поводом пише нешто пажљивије ишчита, остаје недоумица да ли је иза свега наум да се све промени само зато да би остало, мање више, исто.То се чини вероватним и наоко лаким, али није могуће. Историјски заокрет ка већој улози државе на Западу већ је начињен. Али не треба пренебрегнути да то није ништа ново – да су државе на истоку традиционално у тој улози биле и до данашњег дана остале. Парадокс је једино у томе што уместо да се Исток приближава Западу, како је упорно на то позиван, а почесто и примораван, дешава се супротно: Запад се приближава Истоку.

Својевремено су готово све америчке делегације које су посећивале Пекинг своје домаћине уверавале да је крајње време да приватизују своје банке. Данас, када је у Америци у току обрнут процес – да се приватне банке подржављују – Кинези су, преко свог вицепремијера, изговорили речи које имају димензију историјског реванша: „Учитељи изгледа имају неке проблеме”.

Учитељи заиста имају неке проблеме – благо речено. Али нису без проблема ни ученици: ниједна криза у историји није погодила истовремено толико земаља толиком брзином као ова. Пометња је општа па зато нису изненађујући позиви да се нешто суштински промени нити су нереална очекивања да се тако нешто ипак догоди.