Амерички теоретичар међународних односа Имануел Волерстин направио је једну данас фундаменталну разлику између такозваних земаља светског центра, земаља полупериферије и земаља периферије. Земље центра су развијене индустријализоване земље које доминирају у светским организацијама, попут САД или Велике Британије. Земље периферије су аграрна друштва каква карактеришу велики део Африке. Земље полупериферије су најпроблематичније, јер су недовољно развијене да имају стабилне друштвене односе и недовољно моћне да заштите своје интересе у међународним односима, али су довољно развијене да производе унутрашње конфликте, ратове, корупцију и све оне проблеме који су нам толико познати.

Треба, међутим, имати у виду чињеницу да и међу земљама полупериферије има разлика. Примера ради, постоји разлика, првенствено у степену друштвеног консензуса, између Хрватске, Словеније, Босне, Србије, Македоније или Бугарске. Бугарска је земља чланица ЕУ, а Хрватска није. У Бугарској цвета организовани криминал, корупција је на највишем нивоу, па је због ње и дошло до укидања помоћи ЕУ ове године. У Хрватској је ситуација унеколико другачија.

Реч је о различитим традицијама. Један део земаља полупериферије развијао се под утицајем аустроугарске традиције, коју је одликовао ред. Ми заборављамо да наша традиција и обичаји у стварности нису византијски него су резултат вишевековне турске окупације, која је оставила катастрофалне менталитетске последице на нама. Погледајмо дворишта српских кућа преко Дрине, у Републици Српској, уредна и пуна цвећа, и кад су најсиромашнија, па их упоредимо са двориштима српских кућа по Србији, пуних крша, старог дрвета и свакојаког отпада. Ради се о истом народу, на суседним територијама, али о различитим историјским начинима учења организације живота.

Андрић је једном написао да се на Балкану све плаћа најскупљом ценом, ценом живота самог. У једној Словенији или Хрватској нико не би толерисао хемијске хаварије какве се у Панчеву дешавају сваког месеца, потом надлежни министар стави шлем, слика се у рафинерији, поднесе кривичне пријаве против потпуно немоћних директора хемијских предузећа, и — врати се на задње седиште црног „аудија”. У већини земаља било би незамисливо да се гура под тепих чињеница да је нека од тих земаља прва у свету по броју оболелих од рака плућа, као што је то Србија, или да се сваке године малтретирају грађани постављањем новог неквалитетног слоја асфалта на кључне саобраћајнице, који траје таман до наредне сезоне, а увек је пун рупа. То су ствари које свако види, а у земљама које у основи немају перспективу, на њих је свако огуглао. Очигледно ненормално је постало свакидашње очекивано.

Недавно сам се са супругом враћао аутомобилом из града, када је због непрописне вожње једног од возача дошло до уобичајене размене „комплимената” кроз прозор. Иако се, иначе, тако не понашам, за тренутак сам озбиљно разматрао могућност да на салву примитивизама од наизглед „обичног” човека за воланом одговорим сасвим радикално. Неки осигурач изнутра, као да је изненада прегорео и био је потребан крајњи напор самосавладавања. Тада ми је постало јасно да је процес постајања делом једног бесперспективног менталитета неприметан процес, у коме се човек адаптира на изазове средине постајући исти као и они од којих ти изазови проистичу.

А основни проблем, проблем свих наших проблема, за које не можемо кривити ни жуте, ни црне, ни плаве, ни Американце, ни Немце, ни Албанце, јесте основни, елементарни недостатак узајамног разумевања, љубави за другог сународника, за свој град, за друге људе. Тај недостатак љубави, који хришћански морал представља не само као недостатак, већ као грех, у основи је наш колективни примитивизам из којег се могу извести сви наши друштвени и политички проблеми.

У земљама полупериферије, које су недовољно развијене да диктирају шира збивања у свету, постојање или непостојање перспективе напредовања може се свести на количину примитивизма. Балкан пати од епидемије примитивизма. Тај проблем је присутан у свима нама, и док се са њим не будемо суочили ништа неће моћи да промени начин на који водимо сами себе и своје друштво.

Успони и падови са власти и функција нормалан су део живота сваког појединца ангажованог у јавном животу. У успону, човек не треба да заборави да неминовно долази пад, а у паду не треба да сметне с ума да на крају долази успон. У свему томе, он мора сачувати веру у живот, поштовање других људи, и одређене моралне стандарде пристојности. Бесомучна крађа и грабеж, куповина станова, кућа и акумулација капитала „док се може” такође су знак простаклука.

Људи одрасли у примитивним, незрелим и нецивилизованим срединама, у неразвијеним друштвима, не виде власт ни јавну улогу као прилику да раде на себи, већ као шансу да се докопају онога што никада не би могли да имају. Управо стога је Платон, у једном од својих писама, написао да се опекао када су га његови пријатељи, после политичких преврата, доводили на „функције” и политичке дужности, јер се све то сводило на тиранију над неистомишљеницима. Он је сматрао да чланови владајућих елита треба да буду из редова угледних предака, довољно богатих да не морају да се богате од власти, из породица јавно препознатих по високом интегритету.

Дубљи, унутрашњи разлог за губитак Косова, за могућу кризу у Војводини, за вокабулар који се користи у парламенту и јавном животу, пре свега је у нама. У нашем недостатку љубави и саосећања за оног другог, у нашој фундаменталној унутрашњој нецивилизованости, у грубости, укратко — у мржњи која влада међу нама.

Институт за међународну политику и привреду,
научни саветник