Узалудна расправа

Веома ми је тешко да реагујем на текст „Формуле мржње” господина Јорге у којем критикује моје колумне објављене у „Политици” („Дечаци и очеви”, „Кћерке и мајке”). Проблем који имам је у томе што сам ја одговоран за оно што јесам написао, а не за његове асоцијације које су настале док је, очигледно веома површно, читао текстове. Коректна критика, или полемика, подразумева напад на тезе и аргументе које износи друга страна, а не то да се свађате са сопственим асоцијацијама које погрешно приписујете другој страни. Да је г. Јорга остао на нивоу напада на тезе које ми је приписао проблем би био мањи, али он је отишао даље.

Изјава која га дисквалификује за било какву озбиљну расправу је: „Не бих да оспоравањем текста научним аргументима ласкам вашој сцијенцизујућој спекулацији. Водити научну расправу представљало би вид легитимизације ваше мржње”. Ако нема аргумената и контрааргумената, како да расправљамо једино о личности, што управо г. Јорга и чини у свом тексту. Уместо да напада тезе, он напада мене као личност, односно његову умишљену пројекцију мене. Ево и јасног примера из текста ,,Формуле мржње” где аутор фантазира о мени: „По вама је добро очинство гледати фудбал са сином и онда заједно хушкати хулигане на погром (или учествовати, што да не)”.

Поглед г. Јорге на Србију је из Милана у коме, како истиче, живи, верујем, прилично мрзовољан. Сам изјављује да је „листајући” ,,Политику” на њеном сајту био све више изнервиран стањем духа које неки чланци одражавају. У наслову „Код Пећи Албанац убио Србина, двојицу тешко ранио” он види српски национализам. Ја видим релевантну информацију која указује на контекст који омогућује особи која чита да одлучи да ли хоће или неће да прочита и тај чланак. То што је тако изнервиран „заосталошћу” која провејава кроз ,,Политику” стигао до мог чланка, даје сасвим добро психолошко објашњење зашто га није прецизно читао: још од антике је познато да емоције утичу на расуђивање. Реч афект на латинском значи утицај. Афективно стање објашњава реченицу г. Јорге: „Узгред, ваљда нисмо стигли дотле да морам да објашњавам да је нацизам лош?”

А оптужбе изречене у тексту ,,Формуле мржње” су страшне, ужасавајуће. На мене аутор лепи етикете: „шовинизам”, „мржња”, упоређује ме са онима који су подржавали Хитлера итд. А због чега све то? Што сам се, према његовом „читању” мог текста, усудио да „нормирам родне улоге”, што сам се усудио да размишљам на начин који се њему не свиђа, а ако се њему не свиђа, онда мора да је шовинизам, мржња итд.

Аутору је вероватно непознато да говор мржње јесте и онда када некога другог оптужите за говор мржње. Етикете које је покушао да ми налепи су у ствари покушај да ме претвори у објекат презира и мржње. И тако он као „просвећени” спасилац стања духа у „назадној” Србији, постаје прогонилац свих оних који друкчије мисле. А то је управо онај острашћени начин који се као негативан везује за Балкан.

Напад А. Јорге на моју личност ме оставља мирним. Главни разлог је то што је без икакве реалне основе. У мом целокупном делу не постоји ни једна реченица која у себи садржи било какав говор мржње, било какву дехуманизацију појединца или неке групе.

Др мед. психотерапеут