Узеће и малина данак

Елиотов стих да је април најсвирепији месец се оствари овог априла и у Трешњевици. Хујао је ветар, лила киша, пљуштала, сипила, лапавица и суснежица. Зимa је жестоко шибнула репом. Снег је поломио стабљике малина, оне снажније су немоћно лежале у трави. Много празнина у реду, ваља подсадити, треба усправити, проредити, повезати, орезати. Шта повезати, ово ти је богу плакати. Пада из дрвета, из камена, падају и предизборна обећања. Заокружи, убаци „Биће боље”, неко виче...

Падало, чинило се, и небо рони над судбом малинара. Узеће и малина данак, јер не сеје се више ништа сем малина. И малина и хемија узеће своје, села су већ пуста, нема стоке што се негда благо звала. Пашњаци зарасли у ко враг, путеви у шипраг. Србија увози 100 тона млека, пољопривредници ишту субвенције, штрајкује здравство, о њивама да и не казујемо. Оне се запарложиле... „Хлеба, хлеба, господару”, сећам се још тих стихова из лектире. А шлајпик празан, у наћвару брашна одавно нема.

Копам у мом малом малињаку и као да чујем из земље Глас библијски: Са знојем лица својег јешћеш хлеб... Село са мало житеља, многи се разишли по свету, а ми који се тобож враћамо, оседели, поново се упознајемо, присећамо. Вратили се ономе од чега смо побегли. „Човек путује по свету да нађе шта треба, а враћа се кући да то нађе”, записа писац. А што смо ми нашли? Пиши о овоме, сјетује ме мој дични рођак Михаило. – О овом времену, о нама. Имај то у меморији... Па ми живимо у тој књизи.

Петак, 20. април идем у набавку у Ариље и да се видим са списатељем Добрилом Ненадићем, аутором двадесетак романа и оцем малина. Он је за ариљску малину најзаслужнији, али то је друга прича. У колима пита ме Михаило када ће бити боље? И он послом у Ариље. За педесет година биће неког бољитка. Утуви то, и сети се шта сам ти казао. А обојица обелели. Како записа Крлежа „Господа на заласку”...

Добрило прича како је, у почетку, било тешко наговорити сељаке да саде малине. Трње, побогу, и још да га окопавају. Хајде, Добрило, мани се ћорава посла. И овде су жене имале кључну улогу. Гаје, брину, па принове у кућу. Купила шпорет, креденац. И онда је грунуло... Садили би, да могу, и по крововима. И сада с муком раде, али раде, носе џакове вештака на грбачи, у гепеку...

„Будућност је у аронији. Мани малине, опет ће цена бити слаба”, јавља ми пријатељ из престонице.

Списатељ, дични Добрило, казује како се ових дана сетио наслова за нову књигу. Време кокошки. Сјајна метафора. Јер, кокошка је чудо. Јаје. Чудо. Шта је старије? Кокошку још нико није дресирао. Пиле само разбије љуску, и ено га трчи. Кокошка кад снесе јаје оглашава на сав глас. Али, чудо је и то што иде за сваким ко јој баци шаку зрневља. А ови какоћу ли какоћу а никада ништа неће снети. Кокодаче се са екрана, а јаја никад скупља. Ускоро ћемо видети да ли је гнездо празно. Улицама ариљским, 27. априла кружи комби. Српски покрет Двери: Да живимо боље! Ама, нема боље, док се не засучу рукави, док не задиме димњаци, ако има игде, ја би први ишао, казује Раћа, доктор за побијање дирека по малињацима.

Мотрим лица малинара. Шибана ветром и сунцем, избраздана стрепњом, свакодневно погнути над земљом, загледани у небо, умор се види и на лицу, у очима, у ходу. Види се на лицу пејзаж овог краја, све непогоде, недаће. И преци и потомци... И цена их притиска још дави, она лањска, а каква ће бити ове године?

Уместо поздрава питање: Јеси ли прскао малине?

Малине нисам, али сам изгледа све упрскао. А да ли ће бити боље? Казиваху стари: Све може да буде само не може бунар на тавану и дрвени шпорет.

Књижевник, живи у Нишу и Трешњевици