Модернизација и социјални развој у европским земљама доводе до пада традиционалности. У постсоцијалистичкој Србији, социјални развој и ретрадиционализација су, међутим,део једног истог дифузног социјалног обрасца опстанка.

Један од елемената процеса ретрадиционализацијеје и снажан уплив традиционалних – вертикално проширених породица (ВПП) у породичну структуру Србије. Досадашња истраживања и процене на основу статистичких података показују да је вертикално проширена породица заступљена у Србији са око 30 одсто – таква јескоро свака трећа или око пола милиона породица. ВПП сесастоји од најмање две породице: 1. родитељске, целе или са једним старим родитељем, која се налази при врху хијерархије, и 2. младе породице, најчешће сина, у доњем делу хијерархије.

Традиционална породица постоји у свим типовима насеља,и у селу и у граду, ачесте су ВПП у солитерима у новим модерним насељима (па и у Београду). Овај традиционалан породични облик постоји и на свим нивоима образовне хијерархије – у њој живе појединци с најнижим образовањем алии они с највишим, па и доктори наука. И коначно, у традиционалној породици живе појединци на свим нивоима професионалне хијерархије, од чистача ципела до универзитетских професора.

Веома различити начини преживљавања у Србији, саенормним присуством традиционалне породице, имају противуречан ефекат на друштво. С једне стране, успоравају процесе модернизације, урбанизације, еманципације средње-класних породица и образованих појединаца који припадају средњој класи, посебно жена и младих, везујући их за ширусродничку групу. С друге стране, делују као социјални капитал. Наиме, укупни глобални услови емитују сувише ризика, до нивоа угрожавања голог опстанка његових грађана. Традиционална породица показује релативно позитивно дејство, као сроднички ресурс који укључује и чува, спасава од још снажније искључености и већих ризика. Конзервативност и традиционалност ВПП у условима опште искључености појединца из друштвапреображава се у хуману функцију укључивања у процесе сродничке бриге, очувања живота и здравља.

Овај социјални процес делује као амортизер економских ризика, сиромаштва и социјалне искључености незапослених. ВПП нема развојну улогу, али има хуману, социјалну – улогу одржавања живота и здравља, репродуктивну функцију ублажавања ниског природног прираштаја растом нивоа брачности, негативних последица високог степена незапослености. ВПП наступа као субјектзбрињавања осиромашеног становништва постсоцијалистичке Србије, као брокер између осиромашених појединаца свих нивоа социо-професионалне и образовне структуре и урушених, разорених институција друштва.

Географски факултет у Београду