Хоће ли нова влада Србије бити стабилна, односно хоће ли трајати довољно дуго да оствари главне циљеве које је премијер Цветковић изложио у експозеу 7. јула?

Да би једна организација или било који друштвени однос био стабилан неопходно је да су актери у стању равнотеже. Другим речима, свако мора да буде заинтересован да остане у односу докле год и она друга страна то жели. Један добар пример владе у којој актери нису били у равнотежи јесте друга влада Војислава Коштунице која је управо окончала свој мандат. У њој је једна страна била заинтересована за сарадњу, а друга непрекидно била у искушењу да напусти владу и покуша да са опозицијом направи другачији аранжман. То се на крају и десило када је премијер 8. марта предложио председнику републике да распусти скупштину и распише изборе.

Нова влада неће бити суочена са таквим искушењима. Два најважнија актера – ДС и СПС – имају разлога да у влади одслуже цео мандат. Најјачи разлог да не напушта владу у овом тренутку има СПС. Ако би избори били одржани сутра, СПС не би прошао цензус. Социјалистички гласачи су кивни на руководство странке, јер је ушло у коалицију са ДС-ом, симболом борбе против Милошевића. Једини начин да СПС одобровољи своје бираче јесте да на крају мандата побољша њихов материјални положај. (СПС би додуше без избора могао да проба да направи коалицију са ДСС-ом и СРС-ом, али преговори о тој коалицији су тек недавно пропали, па не би имало смисла поново их започињати у ближој будућности.)

Разлог да не излази има и ДС. Та странка ће покушати да за време мандата ове владе – до 2012. године – уведе земљу у Европску унију. Припреме за то су већ почеле у виду неразумно експресне замене пасоша, личних карата и аутомобилских таблица. Да би се тај циљ остварио потребно је да прође време, што значи да ни ДС нема разлога да напушта владу пре истека мандата.

Постоји други аспекат дилеме са почетка текста: хоће ли влада, ако се претпостави да су сви у њој заинтересовани да одслуже цео мандат, бити способна да оствари своје циљеве. За сада је извесно да је жеља владе да се највише бави економским и социјалним питањима. Премијер је као главне циљеве владе поставио макроекономску стабилност (смањење инфлације), привредни раст, повећање запослености и раст инвестиција. Ако би се све то остварило, влади би било лако да испуни многа предизборна обећања, јер би живахнија привредна активност донела држави веће приходе и оставила јој више простора да води социјалну политику.

Чини се да се од свих економских циљева највише издваја онај који се односи на одржање макроекономске стабилности. Главни проблем (на краћи рок) ће бити проналажење баланса између рестриктивније фискалне политике и великих политичких апетита које ће на владу вршити СПС и ПУПС. То је тим пре акутан проблем, јер влада почиње мандат након периода неумерене јавне потрошње у првом кварталу 2008. године. Најбољи показатељи за то су инфлација, текући издаци у јавном сектору и социјални трансфери. Базна инфлација (година на годину) у мају је износила девет одсто, али се индекс трошкова живота у истом периоду увећао за 15,7 процената. Држава је, за потребе изборне кампање, само у априлу (месец на месец) повећала плате у јавном сектору за 11,7 одсто, а социјалне трансфере за 13,3, што је резултирало растом опште јавне потрошње од 11,2 процента. Дефицит буџета је у мају износио 8,1 милијарду динара, док је Влада Србије на девизном рачуну код Народне банке у мају имала свега 100 милиона евра (за разлику од краја 2007. године када је имала 1,3 милијарде). Потрошња, како видимо, и даље иде преко стопе БДП који ће у 2008. години вероватно бити око 5,5 процената.

Будући да је фискална политика у првој половини године била веома флексибилна, логично би било очекивати стезање каиша у другој половини 2008. Ту, међутим, постоји препрека, јер су СПС и ПУПС током изборне кампање најавили већу јавну потрошњу правдајући то принципима социјалне правде. Тачно је да социјалисти имају мотив да не напуштају владу, али то је само зато што се надају да ће та влада успети да у кратком периоду побољша положај лошије стојећих. Ако се то не деси, СПС и ПУПС неће имати мотив да у влади остану до краја, јер ће онда бирачи имати два разлога да их казне на наредним изборима.

Постоји само један начин на који ће влада моћи да нађе баланс између ова два супротстављена захтева – да истовремено задовољи захтеве за наставак трансформације привреде и принципе социјалне правде по којима трошак који намеће привредна реформа мора да се праведније расподели: да се до уједначавања трошкова реформи не дође расподелом дохотка, штампањем новца, преварама пензионера (исплаћивањем 10 или 11 пензија годишње) или неумереним задуживањем, већ оштријим и одлучнијим реформама, смањењем политичког ризика, привлачењем свежих инвестиција и увећањем броја пореских обвезника.

Доцент на Факултету политичких наука у Београду