Занимљива је колумна „Војник Цоле у српској историји” коју је колега Мирослав Лазански написао о војнику Стојадину–Цолету Мирковићу. Занимљиви су и коментари који су пропратили његов текст.

Тако је на сајту „Политике” отворена дебата о односу државе према погинулима за отаџбину – електронска варијанта Лазе Лазаревића и ,,Све ће то народ позлатити”. Дебата о професионализацији војске, о „суспензији” обавезног војног рока која Србији следи, о заклетви и части, о војнику Цолету који је као редов ЈНА погинуо 1991. чувајући војно складиште.

Данас младићи могу да бирају између војног и цивилног служења, сутра да одлуче да ли ће уопште да иду у војску или не. Ствари су се драматично промениле. Дебата на сајту открива да су се променили и неки наши етички постулати.

Захтев да нека улица добије име по војнику Цолету исказ је моралног сиромаштва. Да се разумемо: нека нико не помисли да умањујем живот који је војник Цоле дао за домовину – напротив, дивим му се – али његова судбина, колико год трагична, само је једна од милион судбина војника који су свој млад живот завршили под крстачом, партизанском звездом или каквим другим обележјем.

Проблем није у војнику Цолету коме би неки читаоци одмах да доделе античке димензије хероизма. Он је један од анонимних редова каквих је препуна историја ратовања. Њима не припадају имена улица и тргова. Њима је намењен споменик Незнаном јунаку.

Онај ко тражи да нека улица, негде по Србији, добије његово име, морао би да зна да Србија нема довољно ни села ни градова ни улица за све оне који су током српске историје погинули као Цоле.

Не треба Србији улица војника Цолета јер он је ратовао за домовину не због тога што се надао улици већ због осећаја части. Колико год то данас звучало патетично.

У општој конфузији вредности бркају се ствари. Проблем с којим се суочавамо разоткрио је нове дилеме око тога шта је херојство? Смрт попут Цолетове до јуче, прекјуче се подразумевала. У рату се гине.

Времена су се променила. Нема више епике. Нема више античких трагедија. Испада да истиче време јеврејске Масаде, херојских бранитеља Стаљинграда, Прлета и Тихог.

Војничка част, која подразумева и спремност да се за своју државу гине, своди се на пуку реторику уколико не постоје прави, искрени мотиви за жртвовање живота. Србија их је 1913. или 1941. имала. Већ дуго их нема.

Оно што се деценијама подразумевало сада се доживљава као изузетно херојство. А није. Цивилно служење или укидање обавезног војног рока сасвим је у реду јер је то питање личног избора. Шта ће Србија ако доспе у ситуацију да нема избора? Да мора да ратује?

Наша потреба да од Цолета правимо хероја говори о свима нама. Она је сведочанство неспремности да кажемо да је ова држава некада умела да мотивише а да више то није способна.

Када је Србија проглашавала мобилизацију у време балканских ратова, пријавило се више Срба него што је војска по магацинима имала пушака.

Када је Слободан Милошевић мобилисао 1991, читаве јединице су бежале. Потенцијални регрути крили су се по становима удаљене родбине чекајући прилику да умакну у иностранство. Онога ко се позиварима одазвао сматрали су наивним. Да је Цоле преживео, сигурно би му то рекли.

Да се разумемо. Апсолутно сам за професионализацију војске. Треба се уклапати у савремено време, геостратешке околности или рационализацију трошкова, треба слати сигнале да Србија нема милитаристичке амбиције, али све је то једна прича.

Друга је да и они који командују војском и они који армији одређују политичке оквире свакако знају да у случају рата ову земљу не могу да одбране само српски Рамбои већ једино, понављам једино, анонимни српски Цоле.

Колега Лазански је име војника Цолета извукао из заборава. Шта ћемо са стотинама и хиљадама других за које нисмо чули ни он ни сви ми?

Ако политичари праве време у коме ће одлазак на служење војног рока све више бити срамота а све ређе сеоско славље, ако ће у случају угрожености навлачење униформе бити „нецивилизовано”, онда смо у проблему.

Нисам милитариста. Нисам ни пацифиста. Рат је иманентно својство људске цивилизације. Најстарији занат нису проститутке већ ратници због којих су оне измишљене и слате у позадину да би освежиле војнике у часовима одмора.

Уколико хоће да буде озбиљна држава коју њени становници цене и поштују, Србија у сваком мушкарцу мора да негује Цолета. За не дај боже.