Народна банка Србије је на крају 2009. одлучила да своју каматну стопу смањи за пола процентног поена. У 2010. било би јако добро да се тренд пада главне каматне стопе НБС настави. Шта би то заправо значило за привреду и грађане Србије?

Први ефекат био би сличан паду камате коју плаћа држава на своје обвезнице и, самим тим, мањи трошак за све нас који пунимо буџет. И расходи НБС биће смањени јер ће на хартије од вредности које емитује плаћати све мању камату, тако да ће трошак повлачења динара које наша фискална власт, практично, упумпава у систем бити све нижи. Пашће и камате на динарске кредите и платне картице јер оне прате кретање каматне стопе НБС.

Будући да постоји веза између јачине динара и висине каматне стопе НБС, која је већ смањивана последњих месеци, реално је лагано слабљење српске валуте у 2010, што се уосталом и дешава од новембра. Колико, тешко је рећи, али што више буде падала каматна стопа НБС, динар ће бити слабији (курс ће, наравно, зависити и од количине прилива девиза у земљу, који ће, по свему, судећи бити скроман). Граница до које каматна стопа НБС може пасти је ниво на коме ће банке бити и даље спремне да улажу у хартије од вредности НБС и трезора. Ако је пројектована инфлација у 2010. шест (плус минус два) одсто, чини се да је доња граница око седам одсто при којој би банке имале мотивацију да улажу. Међутим, то и није баш тако: банке не занима много реални динарски принос на хартије од вредности, њих занима зарада у еврима (2009. зарадиле су чак 210 милиона евра, што су платили порески обвезници). Ако могу да купе и продају девизе за динаре (и обрнуто) по сличном курсу, тренутна зарада је 9,5 одсто, а и седам одсто не би било мало. Међутим, ако евро јача то смањује приход и може да доведе до губитака. Стиче се утисак да би се банке (које би овакав расплет силно изнервирао) могле одлучити да продају хартије од вредности НБС и трезора и да се са огромном количином динара (тренутно око 260 милијарди или 2,7 милијарди евра) појаве на (међубанкарском) девизном тржишту, оборе српску монету и потроше знатну количину девизних резерви земље. Међутим, ,,бечка иницијатива”, тј. обавеза да задрже ниво нето пласмана у Србији до краја 2010. несмањеним, као и строги захтеви НБС о адекватности капитала их спречавају да то учине у значајнијој мери.

Дакле НБС има поприличан простор да искористи шансу која јој се неће још дуго пружати. Пад динара знатно би смањио раст увоза (натпросечно луксузне робе), пре свега, услед пада масе зарада и пензија (изражених у еврима). Извоз се, истина, не би због тога пуно повећао, али би се могла повећати домаћа производња, која би у том случају била више конкурентна због скупље увозне робе, што би значило нову запосленост у земљи.

Ово звучи сувише једноставно и поставља се питање зашто тако нешто није рађено током деценије транзиције. Одговор је једноставан: тренутна криза, односно мала тражња, спречава предузећа и увознике да знатније дигну цене и ако евро јача, тако да би ефекат на инфлацију био релативно скроман (нпр. ако евро ,,скочи” за четири динара, додатни раст цена био би, грубо, око један одсто). Вајде би имао и буџет и пензиони и здравствени фондови, јер би нешто већа инфлација помогла њихово пуњење. И смањење јавне потрошње, о чему се као незаобилазној мери, толико много прича, било би олакшано јер би она, у реалном износу, благо пала.

Наравно, не би сви били добитници. Дужници би били оптерећени већим ратама код девизних кредита, али, руку на срце, није посао државе да штити мањи број оних који су се задужили. Држава би већ постојећим кредитима за ликвидност, као и могућим одлагањем измиривања пореских обавеза, уколико планирани буџетски приходи ,,пребаце”, помогла да таква предузећа лакше преброде новонасталу ситуацију. Нето увозници били би тешко погођени, али је можда куцнуо час да се смањи њихова добра зарада, која је терала државу у неодржив спољнотрговински дефицит. Ниво дефицита био би подношљивији, домаћи извоз би се благо опоравио и раст привреде могао би да почне на здравијим основама.

Институт за европске студије