Наравно да би глобализовани банкарски лоби одмах учинио све да то спречи. Он је и до сада успео да спречи све покушаје уређења финансијског тржишта. Банкарски лоби је успео да постигне да хорда банкарских трговаца доведе европске владе у ситуацију у којој увек изнова морају да измишљају „спасилачке потезе” и да их проширују. Крајње је време да се против тога побунимо. Уколико би Европљани успели да смогну храбрости и снаге да регулишу финансијско тржиште, онда бисмо ми средњорочно могли да постанемо зона стабилности. Ако, међутим, закажемо у том делу, онда ће значај Европе и даље опадати и свет ће се развијати у правцу двовлашћа између Вашингтона и Пекинга.

За непосредну будућност еврозоне и даље су неопходни сви до сада најављени и осмишљени потези. У то спадају фондови за спас евра, горње границе задужења и њихова контрола, заједничка економска и фискална политика као и читав низ националних реформи у области пореске политике, буџетске, социјалне политике и политике тржишта рада. Али и заједничко задуживање биће неминовно. Ми Немци не смемо да будемо национални егоисти и да се томе опиремо.

Ми, такође, никако не смемо да пропагирамо екстремну дефлациону политику за целу Европу. Жак Делор је у праву када тражи да се уз оздрављење буџета истовремено уводе и финансирају пројекти који подстичу раст. Без раста, без нових радних места ниједна држава не може да санира свој буџет. Ако неко мисли да Европа може да оздрави само уз штедњу у буџету, нека само простудира судбински утицај дефлационе политике Хајнриха Брининга 1930–1932. Она је изазвала депресију и неиздржив ниво незапослености, а тиме и пропаст прве немачке демократије.

На крају, драги пријатељи! У суштини социјалдемократама није потребно много проповедати о међународној солидарности. Немачка социјалдемократија је већ век и по интернационално утемељена – у много већој мери него у генерацијама либерала, конзервативаца и немачких националиста. Ми социјалдемократе залагали смо се истовремено за слободу и достојанство сваког појединца. Залагали смо се за представничку парламентарну демократију. Те основне вредности обавезују нас и данас на европску солидарност.

Европа ће се у 21. веку и даље састојати од националних држава од којих ће свака имати свој језик и своју сопствену историју. Стога Европа свакако неће постати федерална држава. Али Европска унија не сме да буде ни обична заједница држава. Европска унија мора да остане савез који се динамично развија. У читавој историји човечанства не постоји пример за тако нешто. Ми социјалдемократе морамо да допринесемо постепеном развоју тог савеза.

Што смо старији, то више мислимо у великим временским интервалима. Ја се и као стар човек још увек чврсто залажем за три основне вредности из Годесбершког програма: за слободу, правду, солидарност. При томе мислим да правда данас захтева исте шансе за децу, ученике и младе људе уопште.

Када погледамо 1945. или 1933. годину – тада сам управо био напунио 14 година – напредак који смо до данас остварили делује ми скоро невероватно. То је напредак који су остварили Европљани од Маршаловог плана 1948, од Шумановог плана 1950, који смо остварили захваљујући Леху Валенси и Солидарности, захваљујући Вацлаву Хавелу и Повељи 77, захваљујући оним Немцима у Лајпцигу и источном Берлину од великог преокрета 1989–1991.

Данас се највећи део Европе радује због људских права и мира, а 1918. и 1933. и 1945. то нисмо могли ни да замислимо. Хајде стога да радимо на томе и боримо се да историјски јединствена Европска унија изађе јака и самоуверена из своје тренутне слабости!

(Крај)