Извесни совјетски генерал, један од последњих Совјета – тада се говорило Руса – који су киднули из Авганистана, пре скоро деценију објавио је књигу о свом ратовању поАвганистану које је, опет, било скоро две деценије старо у тренутку објављивања. Пре пар година књига је преведена на енглески и објављена у САД. Испоставило се, а шта би друго, да Амери поступају мање-више исто као Руси ономад.

Генерал је дао интервју некој дежурној државној телевизији у САД где је отприлике, а духовито, рекао да „схвата да су Американци подробно изучили његову књигу и сада понављају све његове грешке, једну по једну и истим редом”.

Наравно, постигао је медијски одјек у САД и сада је – у Америци раније почиње школска година – на турнеји по америчким универзитетима.

Случај ми ни по чему не би привукао пажњу – уосталом један је од многих који „крпе” амерички рат у Авганистану – да нисам уочио да је генерал гост Пентагона. Опа! Има ту нешто, помислио сам и почео педантно, што је данас захваљујући Интернету скоро тривијално, да пратим његову турнеју.

Испоставило се да је по среди „основана сумња”. Наиме, како турнеја одмиче, генерал све јасније говори да Пентагон и нема неки велики избор и да су законитости ратовања велике земље у малој, терористичкој или каква ли је већ, скоро неумитне. „Понављање грешака” испада да и није никакво понављање грешака већ историјска нужност.

Генерал као да хоће да ми саопшти да је моја омиљена флоскула да се „Срби уче на грешкама, а Енглези на Оксфорду” напросто нетачна. Мора да се учи на грешкама а Оксфорд, па, ... ако вам западне.

Неодољив утисак историјског понављања попут овог генераловог, имао сам код доношења овог последњег (?!) закона о информисању. Као што је Милошевић хтео да дође главе Ћурувији, тако је и Динкић наметнуо а владина коалиција прихватила да Родићеве новине треба, практично, склонити са медијске сцене.

Демократија је (пуко) насиље већине над мањином, само процедурално дотерано, гласи владајућа теза, што, рецимо, Чеда Јовановић ни не крије.

Како су они који се не слажу са овом тезом циљна група мог текста и, ако су стигли до тридесетог реда онда је и озбиљно схватају, полемисаћу само са њима.

Не, наравно, у смислу да тезу заступам, сачувај боже! Него у смислу да ли је понављање – и у којој мери – нужно.

Антипод овој тези су Американци, толико помињани пљувани али и слављени. Послали су силесију војске да Ирачанима по брзом поступку уведу демократију. Што је најнеобичније, имају неке резултате. Можда не баш импресивне, али, ипак видљиве.

С друге стране имамо Србију коју оличавају њена два највећа лидера двадесетог века Пашић и Тито. Пашић је и данас славан због реченице „Закони су за противници” (тј. за противнике), а Тито због „Закона се не треба држати као пијан плота”.

У овако јакој конкуренцији Дизраелију није лако да пласира своју тезу по којој законе треба правити тако „да вам одговарају и када нисте на власти”.

При томе не треба заборавити да је Дизраели био ако не педесети, а онда бар двадесети демократски изабрани премијер Британије.

Очигледно, једино питање је колико ће пут демократске Србије од Пашића и Тита до Дизраелија да потраје.

професор Математичког факултета