Znamo da je privatizacija društvenih preduzeća obavljena tako što u vrednost preduzeća nije uključena vrednost gradskog građevinskog zemljišta, jer je ono bilo u državnoj svojini i nad njime se moglo steći samo pravo korišćenja, ali ne i pravo svojine. Zato je u proceni vrednosti preduzeća građevinsko zemljište vrednovano nulom, i kupac preduzeća praktično nije ništa platio za građevinsko zemljište, tako da je ono ostalo u državnoj svojini. U vezi s ovim zemljištem kupac preduzeća je mogao imati samo neke sitne troškove oko pribavljanja prava korišćenja, kao i eventualno naknadne troškove za uređenje zemljišta, izgradnju infrastrukture i slično, što svakako uvećava vrednost zemljišta.

Zakonodavac je, međutim, krajem prošle godine doneo Zakon o planiranju i izgradnji i omogućio da vlasnici privatizovanih preduzeća izvrše konverziju prava korišćenja u pravo svojine, i to na način da se konverzija izvrši po tržišnoj vrednosti, koja bi bila umanjena za troškove pribavljanja prava korišćenja, kao i eventualnih naknadnih troškova ulaganja u to zemljište, čime se uticalo na povećanje vrednosti tog zemljišta. Ovo je , naravno, korektno rešenje i ima svoju punu ekonomsku opravdanost.

No, problemi su nastali kada je ove odredbe trebalo sprovesti u život. Vlada je 21. januara donela uredbu kojom se propisuje da se pod troškovima pribavljanja prava korišćenja građevinskog zemljišta priznaje ukupna revalorizovana cena kapitala, odnosno imovine, isplaćena u postupku privatizacije, to jest ukupna revalorizovana cena isplaćena za imovinu ili deo imovine preduzeća u stečajnom ili izvršnom postupku.

Uključivanje cene kapitala, koji je plaćen u postupku privatizacije za preduzeće u celini, u troškove pribavljanja prava korišćenja je ekonomski nedopustivo, i u suštini znači poklanjanje velike vrednosti onima koji su kupili preduzeća u privatizaciji, i koji za građevinsko zemljište u državnoj svojini nisu platili ništa, jer je ono u postupku privatizacije, i procene vrednosti kapitala – vrednovano nulom. Cena kapitala je naknada za preduzeće bez građevinskog zemljišta u državnoj svojini, i ako se ukupna vrednost preduzeća uključuje u troškove pribavljanja prava korišćenja građevinskog zemljišta – što nema nikakvog ekonomskog smisla – dolazimo u situaciju da se kupcima preduzeća u privatizaciji u celosti poklanja građevinsko zemljište koje je bilo u državnoj svojini! Ili se, drugačije rečeno, građevinsko zemljište delimično plaća ali se preduzeće, koje je privatizovano, poklanja u celini.

Tako recimo ako bi vlasnici Luke ,,Beograd” po ovoj uredbi stekli pravo svojine nad oko 120 hektara gradskog građevinskog zemljišta, platiće izvesnu nadoknadu za to, ali će im cela Luka ,,Beograd” ostati besplatno.

Ili hipotetički primer, ako je preduzeće ,,X” u postupku privatizacije plaćeno 10 miliona evra, i vlasnik stekao pravo korišćenja građevinskog zemljišta čija je tržišna vrednost dva miliona evra - dobiće zemljište besplatno, pošto mu se u troškove pribavljanja prava korišćenja priznaju svih 10 miliona evra, koliko je vlasnik platio za preduzeće u celini. Očigledno, radi se o čistom apsurdu, koji, nažalost, ima veoma visoku cenu, i znači nedopustivu preraspodelu sredstava. I to u korist onih koji su u transakcije privatizacije svesno ulazili s namerom da dođu do skupog građevinskog zemljišta, a da za njega ništa ne plate, i tako bespravno dođu do velike koristi, naravno, na štetu države, to jest građana.

Gde je izlaz? Vlada bi trebalo uredbu odmah da povuče i donese novu u kojoj će se naknada za konverziju prava korišćenja građevinskog zemljišta u pravo svojine nad ovim zemljištem utvrđivati na način da se tržišna vrednost građevinskog zemljišta umanji za sve direktne troškove pribavljanja prava korišćenja tog zemljišta. Tržišnu vrednost treba umanjiti i za troškove koje je podnosilac zahteva za konverziju prava korišćenja u pravo svojine eventualno imao u periodu sticanja prava korišćenja do momenta podnošenja zahteva za konverziju, a koji su se odnosili na uređenje tog zemljišta, na izgradnju njegove infrastrukture, kao i na eventualne druge izdatke koji su doveli do povećanja vrednosti tog zemljišta. Naravno, svi troškovi se mogu priznati do nivoa standardnih troškova za ove namene.

Ova uredba, s njenim apsurdnim rešenjima, verovatno je već stvorila velike štete državi, odnosno građanima, pa bi sankcionisanje krivaca mnogo značilo u borbi za afirmaciju pravne države, kao i u borbi na suzbijanju korupcije i kriminala.

Član Saveta za borbu protiv korupcije

Vlade Republike Srbije