Знамо да је приватизација друштвених предузећа обављена тако што у вредност предузећа није укључена вредност градског грађевинског земљишта, јер је оно било у државној својини и над њиме се могло стећи само право коришћења, али не и право својине. Зато је у процени вредности предузећа грађевинско земљиште вредновано нулом, и купац предузећа практично није ништа платио за грађевинско земљиште, тако да је оно остало у државној својини. У вези с овим земљиштем купац предузећа је могао имати само неке ситне трошкове око прибављања права коришћења, као и евентуално накнадне трошкове за уређење земљишта, изградњу инфраструктуре и слично, што свакако увећава вредност земљишта.

Законодавац је, међутим, крајем прошле године донео Закон о планирању и изградњи и омогућио да власници приватизованих предузећа изврше конверзију права коришћења у право својине, и то на начин да се конверзија изврши по тржишној вредности, која би била умањена за трошкове прибављања права коришћења, као и евентуалних накнадних трошкова улагања у то земљиште, чиме се утицало на повећање вредности тог земљишта. Ово је , наравно, коректно решење и има своју пуну економску оправданост.

Но, проблеми су настали када је ове одредбе требало спровести у живот. Влада је 21. јануара донела уредбу којом се прописује да се под трошковима прибављања права коришћења грађевинског земљишта признаје укупна ревалоризована цена капитала, односно имовине, исплаћена у поступку приватизације, то јест укупна ревалоризована цена исплаћена за имовину или део имовине предузећа у стечајном или извршном поступку.

Укључивање цене капитала, који је плаћен у поступку приватизације за предузеће у целини, у трошкове прибављања права коришћења је економски недопустиво, и у суштини значи поклањање велике вредности онима који су купили предузећа у приватизацији, и који за грађевинско земљиште у државној својини нису платили ништа, јер је оно у поступку приватизације, и процене вредности капитала – вредновано нулом. Цена капитала је накнада за предузеће без грађевинског земљишта у државној својини, и ако се укупна вредност предузећа укључује у трошкове прибављања права коришћења грађевинског земљишта – што нема никаквог економског смисла – долазимо у ситуацију да се купцима предузећа у приватизацији у целости поклања грађевинско земљиште које је било у државној својини! Или се, другачије речено, грађевинско земљиште делимично плаћа али се предузеће, које је приватизовано, поклања у целини.

Тако рецимо ако би власници Луке ,,Београд” по овој уредби стекли право својине над око 120 хектара градског грађевинског земљишта, платиће извесну надокнаду за то, али ће им цела Лука ,,Београд” остати бесплатно.

Или хипотетички пример, ако је предузеће ,,X” у поступку приватизације плаћено 10 милиона евра, и власник стекао право коришћења грађевинског земљишта чија је тржишна вредност два милиона евра - добиће земљиште бесплатно, пошто му се у трошкове прибављања права коришћења признају свих 10 милиона евра, колико је власник платио за предузеће у целини. Очигледно, ради се о чистом апсурду, који, нажалост, има веома високу цену, и значи недопустиву прерасподелу средстава. И то у корист оних који су у трансакције приватизације свесно улазили с намером да дођу до скупог грађевинског земљишта, а да за њега ништа не плате, и тако бесправно дођу до велике користи, наравно, на штету државе, то јест грађана.

Где је излаз? Влада би требало уредбу одмах да повуче и донесе нову у којој ће се накнада за конверзију права коришћења грађевинског земљишта у право својине над овим земљиштем утврђивати на начин да се тржишна вредност грађевинског земљишта умањи за све директне трошкове прибављања права коришћења тог земљишта. Тржишну вредност треба умањити и за трошкове које је подносилац захтева за конверзију права коришћења у право својине евентуално имао у периоду стицања права коришћења до момента подношења захтева за конверзију, а који су се односили на уређење тог земљишта, на изградњу његове инфраструктуре, као и на евентуалне друге издатке који су довели до повећања вредности тог земљишта. Наравно, сви трошкови се могу признати до нивоа стандардних трошкова за ове намене.

Ова уредба, с њеним апсурдним решењима, вероватно је већ створила велике штете држави, односно грађанима, па би санкционисање криваца много значило у борби за афирмацију правне државе, као и у борби на сузбијању корупције и криминала.

Члан Савета за борбу против корупције

Владе Републике Србије