Сименс, Алстом, Фуџи, Хитачи, Мицубиши,Шнајдер, Тошиба... ТисенКруп, Коне, Шиндлер, Отис и Мицубиши...

Све познати и признати светски произвођачи који годинама стичу углед на тржишту квалитетом својих производа. И њима, међутим, може да се догоди да буду ухваћени у – непочинству. И то оном најгоре врсте, кад су се удружили да „заробе” тржиште. Регулатори Европске уније казнили су их са 400 милиона евра због вођења картела за фиксирање цена тешке опреме за електране од 1988. до 2004. године. Друга група компанија направила је картел који је радио на намештању тендера за уградњу лифтова, фиксирању цена и подели тржишта од 1995. и 2004. године и кажњени су са рекордних 992 милиона евра.

Има тога и у Европској унији, али има и регулаторних контролних и независних тела којачувају „чистоту” тржишта и бране конкуренцију. И Србија има таква тела, а сва је у – картелима. Зашта год се, као потрошачи, ухватимо у радњи или коју год услугу добијемо као корисници – могли бисмода се жалимо нашим домаћим регулаторима да нас је неки картел ојадио.

То је цена коју плаћају потрошачи у затвореним друштвима са ксенофобичним тржиштем.

Решење је: либерализација тржишта робеи услуга. И наравно, европеизација Србије. Са та два решења обавезно иде моћ регулаторног контролног тела које ће новчаном казном „одрати” сваког произвођача који се усудио да се удружује у картел против нас, потрошача.

уредник економске рубрике у "Политици"