Од генетског састава појединца зависи да ли ће конкретни састојак хране имати позитиван или негативан утицај на организам. Та базична сазнања отворила су бројне могућности за примену овог концепта у разне комерцијалне сврхе, између осталог и за испитивање „интолеранције” на храну, која се најчешће предузима да би се дефинисале намирнице које би за сваку поједину особу представљале „опасност” у смислу ризика за добијање на тежини, каже за „Потрошач” др Соња Радаковић, специјалиста хигијене и супспецијалиста исхране и начелник Института за хигијену ВМА.  

Према њеним речима, постизање и одржавање пожељне телесне масе увек је био „златни рудник” за разне „научне” и „проверене” методе, које у основи имају управо комерцијалну страну.

– „Интолеранција на храну” дефинише се на доста непрецизан начин. У науци о исхрани се под овим појмом подразумевају нежељене реакцијекоје се јављају после уноса појединих намирница, а које нису имунолошки посредоване, односно не припадају алергијама на храну – објашњава.

Механизми који леже у основи интолеранција могу бити различити, од урођених или стечених дефицита ензима, преко токсичних, фармаколошких, метаболичких и идиосинкратских реакција. За разлику од алергије на састојке хране, која се може дијагностиковати анализом крви (испитивањем реакција антиген – антитело), у клиничкој дијагностици интолеранције користе се друге методе, пошто се испитивање крви показало бескорисним.

– Далеко од тога да интолеранција на храну нема значаја – постоје веома озбиљне болести које су последица овог поремећаја. Рецимо, фавизам који је узрокован недостатком ензима глукоза-6-фосфат-дехидрогеназа, а манифестује се хемолитичном анемијом након конзумирања махунарке боба. Познате су и фенилкетонурија и галактоземија, које се јављају веома рано у детињству и, уколико се из исхране не елиминишу поједине намирнице, могу изазвати веома озбиљну болест са менталном ретардацијом – објашњава наша саговорница. У лакше интолеранције убраја се, на пример, преосетљивост на фенилаланин из чоколаде, тирамин из вина и хистамин из преврелих сирева, који код осетљивих особа фармаколошким механизмом изазивају нападе мигрене.

Највећу пажњу, ипак, изазива интолеранција на угљене хидрате из млека, односно на млечни шећер лактозу, истиче др Радаковић. То је најраширенија интолеранција на храну, а проузрокована је дефицитом ензима лактозе. Особе које имају интолеранцију на лактозу показују смањену способност за варење лактозе, са последицом у виду грчева у трбуху, надутости и дијареје након конзумирања млека. Мора се нагласити да овај поремећај има исте симптоме као алергија на кравље млеко, односно на беланчевине млека. Разлика је што у случају алергије на млеко пацијент показује исте симптоме и при конзумирању свих млечних производа, а не само млека.

– Неподношење лактозе је типичан пример како је штетно из исхране у потпуности елиминисати читаву једну групу намирница, као што су млеко и млечни производи. Из нашег искуства током рада у Саветовалишту за исхрану у ВМА, видимо да пацијенти који долазе након обављених тестова „интолеранције” најчешће добијају забрану уноса свих млечних производа – објашњава. Зашто би у оваквим случајевима требало бити опрезан?

– Kод интолеранције на лактозу тегобе се јављају само после уноса млека, а никад након уноса јогурта, сира, павлаке и осталих производа где је лактоза одсутна. То је најбољи пример да се у препорукама за елиминацију неких намирница мора бити нарочито опрезан. Јер, свака намирница није састављена само од једне супстанце, већ је то сложена мешавина различитих састојака, од којих су неки неопходни у исхрани, као што су калцијум и беланчевине из млека и млечних производа – истиче др Радаковић. Она наглашава да због тога у препорукама никад не треба заборавити да се човек развио добрим делом и због тога што је био у стању да једе различиту храну, а и да су му за добро здравље и правилно функционисање неопходни различити нутрименти који се налазе у обиљу намирница.

– Разноврсна исхрана је кључ доброг здравља и свака агресивна рестрикција у исхрани, која се спроводи без преке потребе, односно код особа које немају клинички доказану алергију или озбиљну интолеранцију, на дуге стазе имаће веома озбиљне последице–каже др Соња Радаковић.