Историја у центру града

Главни град Грчке – Атина, налази се на крајњем југу полуострва Атике. Од Београда је удаљена 1.240 километара. Ова метропола, која има готово четири милиона становника има дугу историју и преживела је падове и успоне као мало који град на свету. У њему су постављене основе парламентарне демократије и слободних избора. Град је добио име по богињи заштитници Атини.

Атина је модеран град у коме осим неколико великих старих здања, као што су то зграде Парламента, Универзитет, Национална библиотека и још понеко древно здање зграде су поприлично обичне, без утицаја барока, рококо или арт-декоа као у другим европским метрополама. Ипак, оно што Атину чини посебном јесу, често и у срцу града, остаци из историје, којима се може похвалити ретко која престоница Европе.

Атина је пренасељен град Грчке који ушао у нову еру у време Олимпијских игара 2004. године. Тада су обновљени хотели, а музеји реновирани, а Олимпијски стадион са новом елегантном куполом од стакла и челика је постао савремени заштитни знак града. Заједничка црта и Атине пре Олимпијаде и сада јесте да је то град са посебним шармом који плени. Њен имиџ чине уличне продавнице, винске таверне, радње сувенира и антички споменици који се уклапају са зградама било да су нове или старе. Шетња је најбољи начин да се доживи атмосфера Атине јер је овде саобраћај густ, па се веома често пешке брже стиже до одредишта. А прва станица, на којој се туристи задивљени задржавају јесте – Акропољ, који се налази на брду надомак центра града. Ово је место где су Атина и класична грчка цивилизација почеле своју мисију кроз цивилизацију, али и седиште колекције прелепих храмова, од којих је већина њих посвећена богињи мудрости, Атини. Остаци сачувани до данас потичу још из четвртог века.

Са Акропоља се пружа поглед на скоро читав густо насељени град. У подножју брда, у смеру ка центру, угнездио се стари део града који Грци зову – Плака. У њему су смештене чувене грчке таверне и радњице са сувенирима. У њему је живахно и дању и ноћу (поготово ноћи), јер се чују звуци бузукија и игра чувени сиртаки. Сиртаки је створио Микис Теодоракис 1964. године радећи музику за филм Грк Зорба (сниман по роману Никоса Казантзакиса). То је учињено (тако се прича) да би се главном глумцу Ентони Квину, који није био надарен за грчке плесове, поједноставило снимање. Сиртаки, као и сам филм у коме је маестрално одглумио Грка Зорбу, стекли су међународну славу.

Отићи до Атине а на стићи до Пиреја, једне од најпознатијих и највећих лука на Медитерану, заиста је грех. Поглед на пристаниште прија романтичним очима: укотвљен и бродови и барке. Ту су привезани за моло и рибарски бродићи, омање и велике јахте баш као и прекоокеански бродови. Рибљи ресторани су за уживање у заласку сунца, уз подсећање на некада веома популарну и код нас песму – „Деци Пиреја”.